Istina je da smo u indirektnoj izolaciji. Istina je i da je jesen sve oštrija. Ali baš nam je lepo, što reče Maša. Kao da smo na raspustu. Jedemo šta nam se jede, gledamo šta nam se gleda, vozimo bicikle i trotinete (dobro, oni voze, ja hodam pored ili iza njih), šetamo... A uveče se popakujemo kao sardine na ugaonoj i tako spavamo.

Danas je Staša u šetnju ponela poluraspadnuto blokče s logom čuvenih žvaka i hemijsku, pa zadenula na trotinet.

- Šta će ti to? - pitala sam.

- Da zapisujem šta vidim - odgovara, verovatno i sama u to ubeđena.

- Super! Pročitaćeš mi posle (jer ja ne umem da čitam ono što ona ne ume da piše... a baš me zanima).

U povratku, kako se pomalo i smrzla i umorila, zamoli me da, po običaju, ja vučem trotinet, a ona samo stoji na njemu. Tu slobodu iskoristi da se pozabavi beleškama.

- Šta to pišeš?

- Ma srce bojim.

- Kakvo srce, za koga?

- Pa za nas i za sve žive...

-Šta to znači?

- Da budemo zdravi i živi, i da niko nema koronu, niko koga ja znam. :) <3