O ljubavi

Danas sam otišla da prošetam sa sestrićima i vratila se već kroz pola sata. A svet je već postao bitno drugačiji.

Pre mene u kuću je ušla tužna vest. Život se tako iznebuha tumbe okrene. Drugarica je nedavno pala u mrežu pandemije pa završila na bolničkom lečenju. Kad su joj muža prebacili u drugu bolnicu i na respirator, verovatno nije pomislila da se više neće videti. A baš takav joj je telegram danas stigao: da joj se čovek kojeg je volela nikad neće vratiti.

Pokušavaće da se priseti poslednjih reči koje je u njihovom malom stanu izrekao, da zamisli njegov smeh, osluškivaće njegove korake u toplim zimskim papučama... A ničeg neće biti, ni utehe.

Sećaće se kako su lane prvi put slavili Svetog Nikolu i želeće da ove godine preskoči taj dan. Osluškivaće noću njegov dah, možda će joj se činiti i da ga čuje, jer ne tako davno disali su istim ritmom.

Oni koji veruju zasipaće je religioznim frazama, oni koji ne veruju nemeće pred bolom s njom. A utehe biti neće.

Dva divna bića koja su se neizmerno volela i poštovala, zuvek su rastavljena. Dva divna, staložena, blaga stvorenja, puna razumevanja ne samo jedno za drugo, već za sve oko sebe. Mrava nisu zgazili, a kažnjeni kao da su se na boga kamenjem gađali.

Ove godine zbog zlokobne pandemije (čije žrtve za neke, eto, neće ostati samo statistički podatak) nije održan Sofest. Tu smo se redovno sretali. I njih dvoje su me uvek izveštavali o filmovima koji su najbolji i zaslužuju da ih pogledam. Sofest više neće biti isti, ne samo stoga što više nećemo zajedno slaviti rođendan. Na njemu više neće biti Jovke i Nebojše, da slave ljubav.

Život je potpuno nepredvidljiv, sudbina podlo prevrtljiva. Volite se, dok imate priliku. Ne časite časa, ne traćite ga na razmirice. Volite, ako imate koga. I budite voljeni, ako ima ko da vas voli. Ne zna se kad će vam ta mogućnost biti uskraćena. Volite iz sve snage bližnje svoje, drage. Sve drugo batalite, nebitno je, samo volite.

Drugarica koja me o nemilom događaju izvestila rekla je i da je nerviram, pa će me, drugom prilikom, sigurno propisno izgrditi (zbog mog samotničkog života).

A opet, koraci o kojima ja sanjam možda se i oglase u mojoj sobi, reči koje priželjkujem možda začujem kraj uha, u toploj tami, možda ću se jednom naglas i smejati s onim kojeg čitavog veka čekam (napola ubeđena da ga nema, ali, bez obzira na to, čvrsto rešena da čekam)...

Za mene još postoji nada u susret, koja je drugima oduzeta. I neće imati ko da pati kad mu se jednom zauvek ne vratim.