Kažem juče sestri telefonom: Imamo sarme, ali ja sam samo jednu pojela, nešto mi se ne sviđa.

Sestra odmah (polupanično-poluprekorno) izreče dijagnozu: - I ti imaš koronu!
- Ma bre, ne sviđa mi se jer je mrsna, i kao da miriše na neku maščugu. (Nisam izgubila miris i ukus.)

Danas pričam s majkom, a ona će: - Šta ti je s grlom? Da li ti je dobro?

- Šta mi je? (Grlo ko grlo. Možda ofrlje izgovaram reči, ne ulažem dovoljno energije.)
- Uzmi pa razmuti so u čaši vode i onda grgolji, tako sam ja...
- Ništa mi nije! - brecnuh se. (Nisu normalne, samo na bolest misle!)
 

Večeras me u dnevnoj sobi spopalo kijanje, pa kinuh tri-četiri puta u pravilnim razmacima. Već kod prvog puta začuh kako me sestra u sobi iz petnih žila doziva. 

Iskijam se pa odem do vrata, a ona: - Što kijaš?
- Nemam koronu! - gotovo se prodrah. - Naslutićete mi neko zlo! 

(A znaju kakav sam namćor: nešto da mi bude, ja na lekare i ne pomišljam; mogu samo kod pogrebnika da me odvuku.)