Proteklih dana majka nam se povremeno žalila da je nešto steže u grudima, tj. žalila se onoliko koliko ju je stezalo - povremeno. Večeras je pozvala Dom zdravlja, pa i njima poverila svoju muku.

Medicinska sestra na telefonu, bez dileme, imala je samo jedno uputstvo: Idite u kovid!

Moja sestra se odmah uspaničila. Planirala sutra ona da uzme broj u kovid ambulanti, pa da čekaju red. Mada nam nije realno da je zarežena jer mi smo se odmah izolovali, ona i tata se distancirali od komšiluka i prskali sve alkoholom ko besni. A od tada je prošlo preko dve sedmice.
- Čekaj - kažem - ne znači da je kovid. Šta ako nema kovid, pa ga dobije u tom redu, čekajući među onima koji imaju? Je li to uopšte simptom za koronu?

- Mislim da jeste.

- Ček' da vidim (kad mi je laptop već pri ruci)...

... Pre svega temperatura, suvi kašalj i umor, a onda i (gle čuda, nisam znala) upala rožnjače, osip, promenjena boja prstiju... (Sestre koje umišljaju da su lekari imaju, bogami, podosta argumenata za prebacivanje pacijenata u kovid. -Boli me oko! - Idite u kovid! - Imam neko crvenilo po rukama. - Idite u kovid!)

I kao teški simptomi: teškoće pri disanju ili nedostatak daha, bol ili pritisak u grudima... Evo ga! Ali pretpostavljam da se ne javlja odvojeno od drugih simptoma, nekako mi je logično da se javljaju kad bolest uzme maha. A majku sam čula, deluje raspoloženo i orno, ništa je drugo ne boli.
Elem, druga sestra i zet odeveli su je u hitnu. Tamo je utvrđeno da joj je visok pritisak. Dobila vensku terapiju i čeka da pritisak spadne. Nije svako stezanje u grudima i gubljenje daha simptom za kovid! Imaju ljudi i drugih tegoba. Od njih takođe može da se umre, ako se ne tretiraju kako treba.
Pre neki dan su ženi odbili da snime stomak iako je proteklo dvadeset dana od kako joj je test na kovid bio pozitivan. Pa čak i da je sad pozitivna, je li to etički? Pretpostavljam da svi imaju zaštitnu opremu. A jok, misle samo na svoje guzice (dok im kolege u kovidu padaju s nogu i, lečeći druge, sami od istog obolevaju).

 I ako se lekari toliko plaše i paniče, ako se klone obolelih od kovida ko đavo od krsta, šta da očekujemo od običnih smrtnika? Jesam li ja trebala da bežim od sestre i zeta, da njih i decu prepustim same sebi? Nedavno, kad je čovek pao kod Hrama, trebalo je da okrenem glavu, da ne nudim pomoć jer ko zna kakvu boljku nosi? (Ima dva šrafa u nozi, rekao mi, povremeno ga izda.) Treba li, zarad sopstvene bezbednosti, da okrećemo glave i bežimo jedni od drugih ko u Dekameronu za vreme kuge? Antropološki pesimizam i danas je vrlo očigledan.