Moj sestrić fudbaler

Još izjutra, pre moga buđenja, nestalo struje. (Negde se nešto radi i čulo se da struje neće biti do 3. Ispostavilo se da je došla tek oko 6.) Laptop bez struje ne radi, moj telefon prazan, nema interneta... I Matija i ja, šta ćemo (kad knjige da čitamo nećemo, tačnije neće jedno od nas) nego da razgovaramo.
- Šta ćeš ti biti kad porasteš?, upitah.
-Fudbaler, odogovori ko iz topa.
- Ma koju ćeš školu da završiš, koji fakultet? Hoćeš da svi kažu: Gle ovog fudbalera kako ništa ne zna?
- Samo ću školu, ne moram fakultet.
- Ama, moraš.
- Onda ću robotiku. Da napravim robota da mi kuva u apartmanu.
- Kakvom apartmanu?, upitah.
- Pa tamo gde budem bio... U Australiji, ili Francuskoj, možda Hrvatskoj, Belgiji...
- A gde će ti biti mama?
- Pa sa mnom.
- A tata?
- Isto sa mnom.
- A tetka (zadnja rupa na svirali)?
- Pa i ti. (To mora da će biti baš veelik apartman.) Ja bih ti poslao pare da uplatiš sebi neko letovanje. I da dođeš kod nas, ako hoćeš.
Blago meni, ne treba da brinem za budućnost. Kanda je upravo rešena. Ljubi tetka njenog fudbalera (dubokog džepa i mekog srca).