Kod sestre neki majstori natkrivaju terasu. Kako se u dvorištu pojavih, ja svima, kako pristojnost nalaže, poželeh dobar dan. Ali ne čuh nikakav odgovor. Samo muk. I nepristojno dugi pogledi. 

A za mnom čuh majku: "Majstori, dobar dan!" I majstori, jasno i glasno, odgovaraju: "Dobar dan!" 

 (Da l' sam ja govorila pretiho? Da li su svi nagluvi?) 

Majka: Jeste li se umorili? (Bože, bože, ova žena ko da je s njima čuvala ovce, šta se raspričava tako prisno!) 

Majstori odgovoriše i na to, samo ne čuh šta.
I požalih se u kući: "Meni ne rekoše ni dobar dan, a vidi kako s njom raspredaju."
No, vragolasto se smešeći, Maša je imala objašnjenje za tu majstorsku nedoslednost: "Pa kad su te videli tako leepu..."
Šta, zanemeli?! Zaboravili na učtivost?

I nije Maša htela da mi udeli kompliment, koliko da me dovede u takvu, makar i fiktivnu, vezu s muškarcima, makar i majstorima.