Pala s kreveta

Kad stižeš (iz Beograda), pita sestra. Stigla sam, kažem ja. Gde si, pita ona. Evo me, kažem, idem da kupim granule. I oni pošli iz vrtića. Kaže: Vidim te. 

Žena mi meri granule, a Ignjat me iz kola, parkiranih na drugoj strani ulice, doziva. Stasa pala s kreveta, dovikuje, smejuljeći se. Kako pala, odvikujem ja, smeškajući se takođe. (Vidim da Staša viri kraj njega, ništa joj ne fali.) Prodavačica se takođe smeška. Stasa pala s kreveta, kao opčinjen tom vešću, Ignjat ne prestaje da ponavlja. 

I taman kad stigoh do kola, on zaplaka. Šta je bilo? Ujela me, progrca. (A ujela ga za ruku, kroz jaknu, mora da je baš dobro zapela, tj. ozbiljno se najedila.) Tako mu i t(r)eba,  mršti se mala nevaljalica. (Ne prija joj da se toliki značaj pridaje njenom padu. Ona toga čak nije bila ni svesna. Pala je u snu. A i ti kreveti, da vam kažem, ni na šta ne liče. Došli ko ležaljke za plažu. Pa imaju dušek, kaže sestra. Jeste, ko podmetač za stoluice.

Ništa strašno: pala pa ustala. Lažem: nije ustala, vaspitačica je podigla, malo ljušnula i san se nastavio. Ignjat je tvrdio kako je u svojoj sobi, do Stašine, čuo kad je sestra bupnula.)
Nije se na tome završilo. U sledećem trenu pljusnula je šamarčina i ona je zaplakala.
Sreća da sam potom ja ušla u kola i posvetila se mirovnoj misiji. Tačnije, pomirenje niko nije prihvatao, niko nije hteo da se izvini. Mogla sam tek da sprečim da dođe do novog incidenta. A vaspitačica je verovatno u zabludi kako pad nije ostavio ozbiljne posledice.