Tanak led i zemljina teža

Nezgodan je tanak led. (I narodna izreka na nj, doduše figurativnog, upozorava). Na njeg sam onomad nehotice stala, pa pala, pred kapelom. 
Sva sreća te sam hitra, čila i okretna: kako sam pala, tako i ustala. Okolo u grupama stajaše poprilično ljudi, ali tek poneko stiže da svedoči neopreznosti mojih nogu na tankome, jedva vidnom, ledu. Ni trepnuli nisu, a ja opet na nogama. Ne stigoh ni da se posramim zbog pada. Uostalom, učinila sma to vrlo eleantno: hop -- pala, hop -- ustala. Nego me malo sramota što oni mladi momci uokolo (što ne stigoše u pomoć da priskoče, toliko sam hitro na noge opet stala) na ledu videše na dvoje rasklopljen i moj primitivni telefončić. (Ne znaju oni da ja u torbi imam i moderniji, zbog kamere, Instagrama i Vibera. Ali na primitivcu poruke mogu i slepo da kucam, a na ovom buljim, četvore oči otvorim, pa mašim, pišem i brišem po sata, a vreme je novac...). Primitivan, ali živ mi bio: to padne (hiljadu puta), na dva-tri dela se rasturi. ali za tren ga sklopim, upalim i ko da ništa nije bilo. A ovi novi: nežni, osetljivi, malo jače stisneš -- sve puca.

A šta ti je sila zemljine teže (svud okolo toliki znani i neznani, pobeđeni, leže; svi jednom na tanak led nagaze, džaba da paze). Pred kapelom, kroz onaj asfalt i led, vuče ilovača, ali ja se otimam, još sam od nje jača. E, vala, nećeš, brate, još ja nisam za te.