Od ove školske godine planira se uvođenje (tj. vraćanje, gledano iz mog ugla, nakon više decenija) školskih uniformi.
Pa ja baš volim to, reče, gotovo ozaren, Ognjen. I, da potkrepi svoj stav, dodade: neće one k....piip-piip da nose markiranu garderobu (a on može?), tj. neće im se videti. (Zašto li pominje samo devojke? Isto će pravilo važiti za njegove vršnjake. Ali šta njega briga, školu je završio, lako mu da pametuje kad se na njegovu grbaču uniforma neće svaliti.) A ko će da im sakrije patike (ili sandale, svejedno: neke su najmodernije, koštaju preko deset hiljada, a nekima kineske od jedva hiljadu), iznesoh pitanje kao kontraargument.
Setih se i one zablude kako bi uniforma potirala tj. kamuflirala socijalne razlike. Ma nemoj, a kad jedan jede sendvič s pečenicom, a drugi s nekom podrigušom? Ili, ovaj prvi ne ispušta iz ruku najnoviji ajfon, ajped, android i kako se sve zovu ta čudesa (koja samo imenom znam), a drugi stidljivo kucka po nekom prosečnom samsungiću (koji su mu roditelji uzeli za, kobajagi, dinar)?
Ognjen se (u šali) brecnu: A dokle ćeš ti da mi kontriraš? (Već me neki dan prekorio: ti uvek moraš da me demantuješ!) Nasmejah se, pa se osmehnu i on: Sve dok se ne budem slagala s onim što kažeš.
Kad sam ja išla u školu, niko nije voleo da nosi uniformu. Ja sam je doduše nosila i duže no što je trebalo. Ne znam zašto. Nisam skrivala razlčitost (niti sam mogla skriti), nisam se štitila od fleka.. Možda me bilo strah autoriteta, pa dok su se drugi otvoreno opirali (i kecelju tobože redovno kod kuće zaboravljali), ja nisam imala petlju (a kecelju jesam).
Nosili smo one teget keceljčine (da budem iskrena, trikoi na fizičkom daleko su me više užasavali, trebalo je smisliti kako da ih izvrdaš), rekoh, imam tu u regalu.
(Jedino je pred polazak u školu kecelja, više plava no mračnoteget) u meni izazvala ushićenje. Imala je polukružnu kragnicu, polukružni džepić, i na njemu izvezene diskretne cvetiće. I označavala početak novog doba u mom životu. Na meni je bila keceljica, u meni silni snovi i nadanja... Kad je skinuh, sve se začas raspršilo.)
Pa dobro, reče Ognjen, sigurno će nešto... Atraktivno, moderno, iskreirati, prekidoh ga. Pa da, složi se on.
Aha, lepršave suknjice od tila, one fensi (šta god to značilo), pa kratke majičice, da se vidi pupak, pa pirsing na pupku: da piše OŠ Ta i Ta, pa da se zna ko koju pohađa...
Ognjen se zasmeja (a mora da mu se zamišljeni prizor i dopao). E, moj Ognjene, ti misliš da će to neko osmisliti da bude dopadljivo i budi požudu (ovo drugo, razume se, i ne treba)? Gde si video uniformu da valja?
Ne volim, brate, ovaj bratiću, ništa što se nameće. I ne volim jednoobraznost. Ali, hajde, nek me neko iznenadi i zadivi kreacijom školskih uniformi. Da mene neko pita, ja bih odmah birala zelene. Ili svaki razred drukče. Evo zamišljam to šarenilo i smešim se od radosti.
Pa ja baš volim to, reče, gotovo ozaren, Ognjen. I, da potkrepi svoj stav, dodade: neće one k....piip-piip da nose markiranu garderobu (a on može?), tj. neće im se videti. (Zašto li pominje samo devojke? Isto će pravilo važiti za njegove vršnjake. Ali šta njega briga, školu je završio, lako mu da pametuje kad se na njegovu grbaču uniforma neće svaliti.) A ko će da im sakrije patike (ili sandale, svejedno: neke su najmodernije, koštaju preko deset hiljada, a nekima kineske od jedva hiljadu), iznesoh pitanje kao kontraargument.
Setih se i one zablude kako bi uniforma potirala tj. kamuflirala socijalne razlike. Ma nemoj, a kad jedan jede sendvič s pečenicom, a drugi s nekom podrigušom? Ili, ovaj prvi ne ispušta iz ruku najnoviji ajfon, ajped, android i kako se sve zovu ta čudesa (koja samo imenom znam), a drugi stidljivo kucka po nekom prosečnom samsungiću (koji su mu roditelji uzeli za, kobajagi, dinar)?
Ognjen se (u šali) brecnu: A dokle ćeš ti da mi kontriraš? (Već me neki dan prekorio: ti uvek moraš da me demantuješ!) Nasmejah se, pa se osmehnu i on: Sve dok se ne budem slagala s onim što kažeš.
Kad sam ja išla u školu, niko nije voleo da nosi uniformu. Ja sam je doduše nosila i duže no što je trebalo. Ne znam zašto. Nisam skrivala razlčitost (niti sam mogla skriti), nisam se štitila od fleka.. Možda me bilo strah autoriteta, pa dok su se drugi otvoreno opirali (i kecelju tobože redovno kod kuće zaboravljali), ja nisam imala petlju (a kecelju jesam).
Nosili smo one teget keceljčine (da budem iskrena, trikoi na fizičkom daleko su me više užasavali, trebalo je smisliti kako da ih izvrdaš), rekoh, imam tu u regalu.
(Jedino je pred polazak u školu kecelja, više plava no mračnoteget) u meni izazvala ushićenje. Imala je polukružnu kragnicu, polukružni džepić, i na njemu izvezene diskretne cvetiće. I označavala početak novog doba u mom životu. Na meni je bila keceljica, u meni silni snovi i nadanja... Kad je skinuh, sve se začas raspršilo.)
Pa dobro, reče Ognjen, sigurno će nešto... Atraktivno, moderno, iskreirati, prekidoh ga. Pa da, složi se on.
Aha, lepršave suknjice od tila, one fensi (šta god to značilo), pa kratke majičice, da se vidi pupak, pa pirsing na pupku: da piše OŠ Ta i Ta, pa da se zna ko koju pohađa...
Ognjen se zasmeja (a mora da mu se zamišljeni prizor i dopao). E, moj Ognjene, ti misliš da će to neko osmisliti da bude dopadljivo i budi požudu (ovo drugo, razume se, i ne treba)? Gde si video uniformu da valja?
Ne volim, brate, ovaj bratiću, ništa što se nameće. I ne volim jednoobraznost. Ali, hajde, nek me neko iznenadi i zadivi kreacijom školskih uniformi. Da mene neko pita, ja bih odmah birala zelene. Ili svaki razred drukče. Evo zamišljam to šarenilo i smešim se od radosti.
Нема коментара:
Постави коментар