Već nekoliko noći mi u mirnoj ulici (gde noću nema ni automobila ni prolaznika) vozimo hoverbord. Sinoć smo vozile redom od najmlađe do najstarije. I dok me pratila (jer ja sad vozim sama, ne mora niko da me drži), Maša gotovo kliknu: vidi, vidi svoju senku, ko devojčica! (Navukla bejah neke roze kratke šalvare, a obula zelene duboke patike. Dobro, za senku su te boje nebitne, ali meni nisu.)
Molim vas, gledajte me odsad isključivo u senku! Ja bez nje više nikud ne mrdam!
I rođaka, što stanuje uz tu ulicu (pa se zatekla u dvorištu), reče mi: svaka ti čast (što se usuđujem da stanem na tu opaku spravu)!
Nema ni za kog granice, kad želi da je (uprkos strahu od novog i nepoznatog) prevali (i pomeri). Čovek se uči, razvija i napreduje dok je živ. I uživa isto toliko. A mlad je koliko to njegova senka tvrdi.
Nema ni za kog granice, kad želi da je (uprkos strahu od novog i nepoznatog) prevali (i pomeri). Čovek se uči, razvija i napreduje dok je živ. I uživa isto toliko. A mlad je koliko to njegova senka tvrdi.
Нема коментара:
Постави коментар