Nakon nekoliko kišnih kapi (koliko se sručilo na naše selo), malo se lakše disalo. Sestra i ja spremasmo se za noćnu šetnju. Ona u pantalonama, navukla i džemperak... A ja... u kratkoj ljubičastoj suknji (spuštenoj na kukove, pa se bokovi razularili), žutom bikiniju koji viri ispod zelene majice s duboookim V izrezom... i svežom, diskretnom morskom bojom. (Moram priznati, majicu sam povrnula, uvila je i smotala u čvor pod grudima. Kad god se vratim s mora, ja neko vreme prezirem odeću i vrelinu da trpim neću.)
Ona me pogleda prekorno (što tobože izazivam đavola) i oštro upita: Ti misliš tako da ideš? Da, vrućina mi, rekoh, štoo? Ja ne mogu da te branim, odbrusi, ako te neko napadne. (Ma da, neko samo čeka na mene da se iz zasede baci.)
Ne možeš, a? A malopre si bila spremna da (golim grudima) nasrneš na neprijatelja ne bi li očuvala granice naše zemlje. Kako čovek, a kamoli vojni zapovednik, u tebe da se pouzda?!