Taman sam mislila da se istuširam i bacim u krevet, kad se Maša pojavi s hoverbordom. Hoće da spava kod mene, ali prvo hoće da vozi hoverbord.
Daj da probam, rekoh, i ona mi ustupi svoje vozilo. Pošto zatražih, dade mi i svoje ruke, da se oslonim. Morala je da mi bude potpora i podrška (pa i ja sam noj, kad god zatreba). I onda reče: super, naučila si... ne mogu da trošim bateriju (čuva za sebe, pa ne ume ni da sakrije). Morala sam da je otpratim do jedne tihe ulice, kojom automobil prođe na svaka dva-tri sata, ili ređe. (Uzgred, bicikl je bolji jer hoverbord nezgodnim putem moraš da nosiš, dakle: ako je teži od tebe, treba ti nosač. Bicikl je bolji, osim ako si ti vlasnik hoverborda, nedovoljno snažan da ga podigne, a nosač tetka. Onda je svejedno.) Uličnog osvetljenja tamo nema, ali hoverbord sija (ne samo nama, videćete) ko svetionik.
Verovatno je zahvaljujući tom svetlu Maša u jednoj njivi (s koje je skinuta neka letina) uočila neobično stvorenje. Malo se posagnula na hoverbordu i glasno upitala: šta je ono, mačka... ili lisica? Gde, ja ne vidim ništa, rekoh. Pa tamo, uperi ona prstom u mrak. (Još ću ja ispasti ćorava i kriva što su mala slova u knjigama i tamne ko noć lisice.) Utom LISICA (jer ona beše, glavom, onom šiljatom, i bradom, pa i dugim repom) izroni iz najgušćeg mraka i krete na nas. Možete li to da zamislite? I lisice su načisto poludele ili se pripitomile. Besna mi ne deluje (pa nema joj pene na ustima, ne kidiše, ne nasrće na nas... mada nas je iz doobre blizine pratila). Ali uopšte od čoveka ne preza. Maša odmah stuknu unazad i povuče i mene. Nije mi dopustila da se vratim i uverim se s kim imamo posla. Plašila se da nas lija ne ujede. A lija se nije plašila ničeg. Čoveče, kakva drskost! Gleda nas u oči, kao i mi nju. Zna ko smo i mi znamo ko je (i kakve su joj namere -- voli piletinu), a ič se ne boji i ne povlači. Sledila nas još koji metar kraj dvorišta, pa se vrati i iza dvorišta zađe, a u dvorištu zalaja pas (kani li da se omrsi, moraće baš da stisne petlju).
Kod kuće opet iznudih od Maše koji minut vožnje. Čak mi je uspelo da se krećem i bez njene pomoći. Doduše, mahala sam rukama ko vetrenjača, ko propeler. Maša kaže da samo treba uspostaviti ravnotežu. Jasno je i meni u čemu je caka, ali treba to postići. Dotle samo nemoćno gledam kako mi se to čudo vrti ukrug i ide kud mu volja (nikako da mu razumem ćud). I dvaput navalilo da me dogura do stola, na koji, nemajući izbora, sedoh.
Konačno se Maša ubaci pokraj mene, da se vozimo zajedno. I smejasmo se od zadovoljstva u jednom smeru (do stepenica) i u drugom do saksija s muškatlom. Tu smo naletele na jednu i strovalile se koliko smo teške. Jaoo, ugruvah se, kukuu. Ostade mi krasta gadna na kolenu, na laktu, poderotine na nadlanici... Kad se majka pojavi na terasi, vukla sam se kao ranjena, i kao pokisla. Ona se kliberila, a za sve je kriva. Nadžogerila nam one muškatletine nasred staze. A hoverbord voli da hvata krivinu.
Kasnije Maša uze hoverbord i krete da se vozika po sobi. A soba mala za takvo šta. Zato Maša zveknu u vrata regala, odvali ih, a sama se sruči kraj kreveta. Jedan-jedaan (da ne bude da sam samo ja pala... iako samo ja imam za to dokaze)! Mašo, rekoh potom, skloni hoverbord u hodnik, nosi mi s očiju tog zlotvora.
Otac me jutros podbadao kako se kuća tresla od mog pada (baš on zna, spavao je ko top), a majka se pitala jesam li u stanju da ustanem (jašta, i na hoverbord da naskočim; pad je deo uspeha i neću da se predam). Neki će sigurno reći: tako joj i treba, matoro se kuče ne uči da laje. Al' ja ne pristajem... ni da omatorim ni da prestanem da lajem.
Daj da probam, rekoh, i ona mi ustupi svoje vozilo. Pošto zatražih, dade mi i svoje ruke, da se oslonim. Morala je da mi bude potpora i podrška (pa i ja sam noj, kad god zatreba). I onda reče: super, naučila si... ne mogu da trošim bateriju (čuva za sebe, pa ne ume ni da sakrije). Morala sam da je otpratim do jedne tihe ulice, kojom automobil prođe na svaka dva-tri sata, ili ređe. (Uzgred, bicikl je bolji jer hoverbord nezgodnim putem moraš da nosiš, dakle: ako je teži od tebe, treba ti nosač. Bicikl je bolji, osim ako si ti vlasnik hoverborda, nedovoljno snažan da ga podigne, a nosač tetka. Onda je svejedno.) Uličnog osvetljenja tamo nema, ali hoverbord sija (ne samo nama, videćete) ko svetionik.
Verovatno je zahvaljujući tom svetlu Maša u jednoj njivi (s koje je skinuta neka letina) uočila neobično stvorenje. Malo se posagnula na hoverbordu i glasno upitala: šta je ono, mačka... ili lisica? Gde, ja ne vidim ništa, rekoh. Pa tamo, uperi ona prstom u mrak. (Još ću ja ispasti ćorava i kriva što su mala slova u knjigama i tamne ko noć lisice.) Utom LISICA (jer ona beše, glavom, onom šiljatom, i bradom, pa i dugim repom) izroni iz najgušćeg mraka i krete na nas. Možete li to da zamislite? I lisice su načisto poludele ili se pripitomile. Besna mi ne deluje (pa nema joj pene na ustima, ne kidiše, ne nasrće na nas... mada nas je iz doobre blizine pratila). Ali uopšte od čoveka ne preza. Maša odmah stuknu unazad i povuče i mene. Nije mi dopustila da se vratim i uverim se s kim imamo posla. Plašila se da nas lija ne ujede. A lija se nije plašila ničeg. Čoveče, kakva drskost! Gleda nas u oči, kao i mi nju. Zna ko smo i mi znamo ko je (i kakve su joj namere -- voli piletinu), a ič se ne boji i ne povlači. Sledila nas još koji metar kraj dvorišta, pa se vrati i iza dvorišta zađe, a u dvorištu zalaja pas (kani li da se omrsi, moraće baš da stisne petlju).
Kod kuće opet iznudih od Maše koji minut vožnje. Čak mi je uspelo da se krećem i bez njene pomoći. Doduše, mahala sam rukama ko vetrenjača, ko propeler. Maša kaže da samo treba uspostaviti ravnotežu. Jasno je i meni u čemu je caka, ali treba to postići. Dotle samo nemoćno gledam kako mi se to čudo vrti ukrug i ide kud mu volja (nikako da mu razumem ćud). I dvaput navalilo da me dogura do stola, na koji, nemajući izbora, sedoh.
Konačno se Maša ubaci pokraj mene, da se vozimo zajedno. I smejasmo se od zadovoljstva u jednom smeru (do stepenica) i u drugom do saksija s muškatlom. Tu smo naletele na jednu i strovalile se koliko smo teške. Jaoo, ugruvah se, kukuu. Ostade mi krasta gadna na kolenu, na laktu, poderotine na nadlanici... Kad se majka pojavi na terasi, vukla sam se kao ranjena, i kao pokisla. Ona se kliberila, a za sve je kriva. Nadžogerila nam one muškatletine nasred staze. A hoverbord voli da hvata krivinu.
Kasnije Maša uze hoverbord i krete da se vozika po sobi. A soba mala za takvo šta. Zato Maša zveknu u vrata regala, odvali ih, a sama se sruči kraj kreveta. Jedan-jedaan (da ne bude da sam samo ja pala... iako samo ja imam za to dokaze)! Mašo, rekoh potom, skloni hoverbord u hodnik, nosi mi s očiju tog zlotvora.
Otac me jutros podbadao kako se kuća tresla od mog pada (baš on zna, spavao je ko top), a majka se pitala jesam li u stanju da ustanem (jašta, i na hoverbord da naskočim; pad je deo uspeha i neću da se predam). Neki će sigurno reći: tako joj i treba, matoro se kuče ne uči da laje. Al' ja ne pristajem... ni da omatorim ni da prestanem da lajem.
Нема коментара:
Постави коментар