Tek se spustilo veče, a odnekud zatreštao vatromet. Čujemo ga (i to traje), ali ne vidimo. Ima li to negde neka svečanost, upita me strina, prekinuvši načas pod jelovinom razgovor s mojom majkom. Ne, bar ja ne znam da ima.
A ne mora ni da bude... Danas ti, strina, ko trešte vatrometi (petarde su za sirotinju) za svaku sitnicu i u svakom dvorištu. Ko zna ko to i šta objavljuje. Oženio se, porodio se, verio se, požnjeo njivu, oprasila mu se krmača, ulovio krticu što mu razrovala baštu...
Čovek više ne zna da se raduje ni sam ni u tišini. (Doduše, nema ni kad: prvo mora da napiše starus na Fejsbuku, onda da napravi selfi za Instagram, pa da ispali vatromet za komšiluk.) A između banalnog i uzvišenog ukinuta je razlika.
Нема коментара:
Постави коментар