Došla mi sestra, ona što živi u belome svetu, pa se izvrnusmo na moj krevet. Podmetnusmo po jastuk svaka pod svoja leđa, te se oslonismo o zid, prinesosmo po laptop svaka u svoje krilo, pa navalismo da čukamo po tastaturi.
Ona pregleda sajt fakulteta na kojem radi, ja tekstove na blogu... A usput razgovaramo, nije nam problem. I kažem joj kako ovih dana na Fejsu čitam samo o predlogu da žene do pedesete godine imaju obavezu služenja vojnog roka. (Sprdaju se ljudi, crkoh od smeha.) 
Samo bi mi to falilo (pod stare dane; mada bih se jednako obradovala i da sam tinejdžerka), ko da nemam pametnija posla. Što, reče ona, ja bih volela da idem u vojsku... Šta fali, upoznaš neke nove ljude, stekneš nova iskustva... E vala mogu to, baš ako mi je volja, i drukče. Uostalom, ne volim oružje (i protivnik sam ubijanja, razume se).
Ne mora baš da bude oružje, nastavi ona da brani svoje gledište, mogu neke borilačke veštine... (Ma da, neprijatelj u te uperi pušku, ti ga šikneš nogom u mošnice ili mu zavrneš ruku.) Za svaki slučaj, za ne daj bože... ne odustaje ona. E vala ako žene ne sačuvaju granice, niko drugi neće. 
Naiđe neprijatelj, mudruje sestra, skinemo se gole. To valjda znamo i bez obuke, nasmejah se. Mada ko bi mene na to prinudio i za lično dobro, a kamoli dobrobit otadžbine (toliki patriota nisam). I kad bi im to bar bilo dosta, pa i đene-đene (kud u sve Turk(inj)e, nek zure i u mene). No se bojim da bi svima poskočili snajperi... pa tek onda da nagrabusimo. Pretpostavljam da bi tad usledila borba prsa u prsa. Neka, hvala.