Moje sestre su obe zahtevale večeras: hajde, hajde da vidimo kako voziš (a sve se nadaju da ne znam, da padnem ili bar posrnem... inače, kakvo im zadovoljstvo?)! Neću po dvorištu (samo širok drum), rekoh, nisam navikla, neravno je, a i još mi je sveža uspomena na one saksije s muškatlama (zbog kojih jauknem kad god kleknem na levo koleno il' zakačim negde levim laktom). I šta vi mene proveravate (i mom se zlu nadate), ajde vi stanite na hoverbord, da vidimo tu umešnost.

Moje sestričine su večeras snimkom dokumentovale moj vrtoglavi napredak na hoverbordu. I sestre su pomno gledale. Pa jedna primeti: voziš samo pravo, a ne vidimo da se okrećeš. Okrećem se, znaju to moje sestričine, vrlo dobro. No nije meni zadovoljstvo (još) kao njima da se izmotavam, no da voziiiiiiiiiim dok sve ide ko po loju i samo šušti (a kosa na vetru vijori). Uostalom, ne trčim ja ko june pred rudu, dosta što umem da se održavam stojeći, ne zapinje mi da vozim čučeći i klečeći (ko moji sestrići). A sa svakim danom biću sve bolja (od sebe, ne od drugih) i samo je to moj cilj.
Svet, čak i kad je rod najrođeniji, ne prašta (i ne voli) tuđe uspehe, ne može drugog u sjaju (makar i malecke) slave da vidi, a da ga ne pljusne prljavom vodom iz lavora ili mu ne podmetne nogu (pa da se posle podrugljivo ceri). ;)