Maša se pre neki dan tek u kasno poslepodne upoznala s jednom devojčicom i jednim dečakom. I nije joj se išlo kući s mamom i tatom. 
Zato sam ja ostala s njom, da se nađem u blizini, dok su se igrali loptom. I Ignjat se oduševio novostečenim drugarima (odmah ih je prisvojio), trčao za loptom kao vihor, ali smo ga zavarali i poslali kući. Stašu smo, po volji roditelja, a na njenu radost, zadržali. I ona je za loptom, nasmejana, trčala ko leptirak. A Mašinu drugaricu smatrala je svojom d'uga'icom.
I tako su se oni dobacivali ili loptu šutirali, a ja sam u kupaćem kostimu i kratkoj plavoj suknji obletala okolo, pazeći na Stašu. U jednom trenu opazih četvoricu muškaraca kako iz kafića zure u mene (sigurno ne zato što sam neodoljiva već što sam im "bola oči"). Čovek, izgleda, vazda mora da bude na oprezu jer nikad ne znaš kad te neko posmatra.

Odmah se postarah da im okrenem leđa (što uopšte ne mora da bude dobra zamisao), ali i da im nestanem iz vidokruga (što da me neko drži na oku i proučava moje telesno stanje u trenucima moje spontanosti).
I onda pomislih: jao, ko zna kako sam izgledala (mislim, ne marim ja za ma kog, ali bi ipak valjalo ostaviti dobar utisak; nikad se ne setim niti umem ni da uvučem stomak, ni da ispravim leđa, ni da kamufliram krive noge...). Sigurno misle, pade mi na pamet, da su deca moja. Bar imam alibi za stomak: rađala žena, a stomak bujao; odlično se drži, kad se sve uzme u obzir.
Primetila sam i danas kako me ljudi radoznalo gledaju dok prolazim ili se igram s troje dece. Juče, dok se vraćasmo na plažu, Maša me glasno upita: Jesu li mama i tata još u vodi? A onda mi polušapatom otkri svoju zaveru: ja to samo da ne pomisle (ljudi što šetaju) da si nam ti mama. (Mala je opasna!)
Ma nek misle, šta marim ja. Uostalom, kao trostruka majka sigurno izgledam triput bolje nego kao tetka.