Прилично ми је непријатно кад, како брзо ходам, морам на улици неког да обиђем. Али промумлам: добар дан (живим у малом месту и мајка ме је, још пред полазак у школу, научила да сваком кога сретнем МОРАМ да се јавим), и некако се провучем. Али летос сам се нашла у веома незгодној ситуацији, из које нисам нашла други излаз, сем да успорим ход (што ми нимало није лако, јер сам навикла да јурим ко без главе, јурим, а никуд да стигнем).
Преда мном се задесио дечак, рецимо седмогодишњи, не старији. И све иде ногу пред ногу (а што и да жури: у тим годинама још ИМА ВРЕМЕНА). Да је когод одрастао, ја бих лако: добар дан и прођем. Али дете не знам како да поздравим. Не познајем га да бих рекла здраво, а сувише је мален да бих рекла добар дан (некако ми не иде). На његовом месту, ја бих убрзала корак (често то чиним да ме не сустигне непријатан саговорник). Али мали ни за нијансу не мења темпо, гази ко по јајима и не осврће се (никуд не жури, и баш га брига ко је пред њим и ко му је за леђима). Успорим ја корак мало, застанем да тобоже погледам мобилни (а по сто година ми нико не пише) - то ми је стари трик. Кренем најзад и ја ногу пред ногу, лагано, ал' корак по корак, опет га сустигнем. Опет застанем, гледам у мобилни... И опет га сустигнем. Дојадило ми то, нећу тек тако да губим време. Мислим шта бих могла да кажем у пролазу, не могу да прођем као поред турског гробља. Умало да рекнем (а није да ме то нарочито занима): чији си ти, мали?
Ее, то је знак да си (већ) оматорио ( то питање су редовно деци постављали моја баба и њени исписници у позним годинама). Срећом, уздржах се, угризох се за језик и продужих младост (нека, полако ћу ја, клај-клај, боље него да уштедим пет минута, а напречац остарим).
Преда мном се задесио дечак, рецимо седмогодишњи, не старији. И све иде ногу пред ногу (а што и да жури: у тим годинама још ИМА ВРЕМЕНА). Да је когод одрастао, ја бих лако: добар дан и прођем. Али дете не знам како да поздравим. Не познајем га да бих рекла здраво, а сувише је мален да бих рекла добар дан (некако ми не иде). На његовом месту, ја бих убрзала корак (често то чиним да ме не сустигне непријатан саговорник). Али мали ни за нијансу не мења темпо, гази ко по јајима и не осврће се (никуд не жури, и баш га брига ко је пред њим и ко му је за леђима). Успорим ја корак мало, застанем да тобоже погледам мобилни (а по сто година ми нико не пише) - то ми је стари трик. Кренем најзад и ја ногу пред ногу, лагано, ал' корак по корак, опет га сустигнем. Опет застанем, гледам у мобилни... И опет га сустигнем. Дојадило ми то, нећу тек тако да губим време. Мислим шта бих могла да кажем у пролазу, не могу да прођем као поред турског гробља. Умало да рекнем (а није да ме то нарочито занима): чији си ти, мали?
Ее, то је знак да си (већ) оматорио ( то питање су редовно деци постављали моја баба и њени исписници у позним годинама). Срећом, уздржах се, угризох се за језик и продужих младост (нека, полако ћу ја, клај-клај, боље него да уштедим пет минута, а напречац остарим).
Нема коментара:
Постави коментар