субота, 7. септембар 2013.

Верски утицај на (не)хигијену

Иако га поп, о крсној слави, кад свети водицу, сваке године оставља /тобоже нам дарује, као да за оних хиљаду и по, колико кошта ангажовање његовог златног грла (пева човек за све паре, уврх главе три минута) место аларма на мобилном телефону (како нисмо верници, нарочито мајчиног калибра, тата и ја најчешће се притајимо у кревету, да емотивно не повредимо свештеника незаинтересованошћу, па он нехотице ремети наш сан: блаагословен бог нааш, саада, увек и у вјеекови вјеековааа - блаагословен поп нааш, кад му пола пеензије дааш, чујемо тата и ја, и крстимо се дакако), не бисмо позамашан тираж одштампали/, црквени календар у мојој кући сасвим је непотребан (може слободно да се башкари, заборављен у неком ћошку, прекривен густом прашином - у кући чији власници поштују црквене празнике нимало јој није тешко да тако набуја). 
Питате се како онда знамо кад да не штрикамо и не предемо, не крпимо чарапе и уопште не радимо "у руке" (данашње жене сатрше се од тих активности)? По мени и мојој неодољивој жељи да проперем коју блузичицу. Чим ја наумим да перем веш, укућани (ако се дотад нису сетили) могу да се кладе да је празник (да, буквално и у пренесеном значењу - ретко ја у воду ради тога руке умачем, баш кад морам). Као да нањушим сваког свеца (јер ја те црквене благдане нити "пратим" нити за њих много марим - случајно потрефим) и с хрпом одеће под мишком кренем у купатило. /А опет, моји укућани, они женскога пола (јер тата је заинтересован и за празноверје и за прање колико и ја), чврсто верују да их намерно провоцирам и доводим на ивицу живаца./ Шта ћеш то, у ходнику се преда ме испречи (а богами и избечи) мајка. (Излуђују ме слична питања, којима је она склона, начин на који их формулише.) Да перем, зар није очигледно? Данас се не пере, оштро ће и прекорно она (њу излуђује мој обичај да редовно, кад на време не увиди шта каним, перем на празнике). Ко каже да се не пере, ко може да ми забрани? ЗАШТО се не пере, постоји ли неко разумно објашњење, какво је зло у томе? /Излуђују ме бесмислени обичаји и пошовање правила за које се не зна ни ко их је ни зашто наметнуо. Још више ме излуђује што непрестано и мене покушавају да принуде да их се придржавам, кад НЕЋУ, баш нећу! (Свирај како ти воља, само ме не терај да и ја играм како свираш, јер имам сопствену кореографију./
Моораш ти на празник, мораш, негодује мајка, огорчена што јој једно дете није испало "како треба" /ко јој је крив што је пренебегла "правило" да се први кучићи, или мачићи, у воду бацају (ал' џабе и то - неки знају да пливају/. Не можеш данас, данас је Свети Аранђео... или Преображење... Свети Алимпије, Василије, Јаков, Јован, Игњатије... Света Петка, Огњена Марија (која, кад јој станеш на жуљ - кад те ухвати у послу, уме посебно да буде незгодна, с њом се није шалити) и Блага Марија (која би ми вероватно прогледала кроз прсте и опростила тешке грехе; не знам јесу ли у сродству ове имењакиње, али ко да их није једна мајка родила - по нарави ко небо и земља)... 
Колико је у црквеном календару тих црвених слова, могао би човек да се уштави од прљавштине. Е па ја не размишљам као ви и... /Зашто ме се просто не окану и пусте да "грешим" и испаштам?) Е па мораш, у овој кући мораш (просто "запенила" мајка)! Ето одговора: плаше се породичног проклетства, да не навучем несрећу на све, невине, сроднике, што ни веш прали ни лук мирисали. И шта ћу, одложим план, да се на ме не сручи анатема, да не изазовем праведни гнев божији што сам два-трипут протрљала какву мајичицу (по један од тих светаца увек стане уз раме мајци и надмоћно се цери за леђима бранитељки). А одећа стоји на гомили од како се вратих с мора, има томе охохо времена. Е па нисам ја крива што сам неуредна. Крив је Свети Пантелија, Криви су Свети Павле и Петар, крив је Свети Илија, није недужан ни Свети Аранђео... Ниједном свецу савест није чиста што је моја одећа прљава. А једна од божијих заповести могла би комотно да гласи: не пери чарапе на црквене благдане... искористи за то преостала три дана годишње!

Нема коментара:

Постави коментар