Није сваки дан Божић

Поштару се коначно посрећило (мислим, вероватно не колико се надао, али похлепно би било да тражи хлеба преко погаче)! Пре неко јутро кад је донео пензију (нажалост не моју - ја је, по свему судећи, никад нећу ни стећи), потрефило се да мајка не буде у кући. Обично на звук звона не реагујем, не пада ми на памет да прекидам сан (иако је објективно већ прекинут) - не пристајем да отворим очи (а у себи каткад бесно опсујем). Шта мене брига ко звони (морам признати, изгледа да сам врло недружељубива, поготово ако неко жели да се дружи док ја желим да спавам)! Позвониће, па ће и престати, причекаће, па ће и отићи (сем ако је крајње неваспитан, па навали као мутав на телефон; у том случају - видео би ком би пре досадило). Али како се овај тренутак у нашој кући (као и у многим другим кућама) жељно ишчекује бар недељу дана уназад (спискамо очас један део пензије, па чекамо поштара као озебао сунце да донесе други), а нисам чула мајку да излази из кухиње (почекала сам који трен и начуљила уши, да не устајем улудо), скочих на ноге (да нам поштар с пензијом не умакне) и пре но што сам (с муком и само делимично) отворила очи. Неспретно се дочекавши на ноге (умало да згазим на леву), на брзину проверих (читаву се ноћ тумбам, па изјутра ништа није где би требало да буде) стоји ли ми доњи веш на месту /да не буде белаја... и гозбе за поштареве очи: док једном не смркне или се грудњак (тако каже Неко, па то звучи тако слатко) устрану не помакне - други се не овајди/, јер десило се (не знам зашто, ваљда што је танана - да изађе с врућином на крај) да сам минуле вечери обукла неку белу прозирну спаваћицу (десило се, срећом - обично спавам без ње), с розе цветићима (ма скроз романтична, а подоста и кратка).
Отетурах кроз ходник, посрћући, и отворих врата (потрајало је док сам их пронашла - услед насилног буђења слабије ми ради навигација), онако рашчупана, трљајући очи и шкиљећи на њих, с намером да утврдим ко ме пробудио (боље би му било да је поштар и да носи паре, а не рачуне). Кроз крмеље и умршене чуперке што ми падаху преко лица  (могу да замислим како неодољив тај призор беше) само сам слутила (док не зашушкаше папирне новчанице) да нисам погрешила. За сваки случај, и ја сам новац пребројала: шта знам - поштару врлудају очи (руке подрхтавају и прескаче срце), лако човек може да погреши. 
Верујем да ми је опростио што ме не затече обнажену (мало више) као ономад кад се нашао у правом тренутку на правом месту (и отад редовно, с надом, зури преко плота). У краткој сукњи и горњем делу бикинија ја вазда двориштем шетам (и не обазирем се на злураде примедбе и прекорне погледе сестара, саблажњене погледе стрина и похотне погледе пролазника - њима само окренем леђа, да не паре очи о мом трошку): ако погледи и допиру преко ограде, ја свој простор сматрам фиктивно ограђеним и користим право да у њему будем слободна (па и гола, бар местимично и повремено). 

Елем, тог дана удаљила се ја од куће, тако голишава, да посетим сестру од стрица, на другом крају дворишта. И таман кад позвоних пред вратима, поштарско моторче стаде пред капију. Освртох се начас, и како спазих да је и поштар спазио мене, тј. моја нага леђа (док му се не окренух и с бока), брзо шмугнух у кућу, пренебрегавши правила лепог понашања (не пожелех човеку ни добро јутро; а ако се по јутру дан познаје - тај се после науживао гледајући жене разголићене). Поштар, тек однедавно распоређен у нашем крају, још не беше сигуран ко борави на којој адреси. Вероватно се грдно разочарао кад му је врата отворила сасвим обучена жена (пих, малера). 

Недавно сам приметила да нам поштар и рачуне (за струју, воду, телефон...) доноси на врата (не мрзи га да гаси и паркира мотор, отвара капију, поднесе кевтање пса, попне се уз степенице...), иако на огради имамо сандуче, у којем нам остали поштари остављају пошту (и тиме штеде своје, а и наше, време).  А ја се у соби (као у недоступној кули) тријумфално смешим (док мајка на тераси преузима пошту): е, поштаре, остаћеш (џабе) без ногу - није сваки дан Божић!