Синоћ сам се опет изнервирала спазивши на столу извршну чинију парадајза. Увек нарежу ко да пук војске хране, а онда сви једу као мачка. Ја мрзим кад се превише хране спрема, па после баца или пропада (пси и мачке не једу сирово поврће - мада, својим очима видех,мљацкају утробу диње и бундеве, као крмаче). Што да штедим, обрецну се моја мајка (сем става "може ми се", други аргумент није имала). Па даа, лето је, пуна башта - може да се расипа! А што да бацаш, обрецнух се и ја. Ако нећеш више да мељеш и остављаш за зиму (а дуга је зима и појачава апетит, уосталом: док не оста - нема доста), поклони некоме, нахрани гладног. Навикао народ да свега има у изобиљу, па злоупотребљава милост и наклоњеност природе. Испашће вам једном комад хлеба из руку, па ћете се грдних мука напатити.
Нема коментара:
Постави коментар