Једног дана (пошто сам одгледала неку емисију о људима хомосексуалне оријентације и размишљала о окрутности околине према различитима) упитах мајку, онако изнебуха (тј. изашавши из собе у кухињу да утолим жеђ): шта би ти радила да ти је дете педер (одбацила га, одрекла га се, проклела, обогаљила, усмртила... широк је избор могућности)? Боже, шта она мене пита, зачуђено ме и с пажњом мајка погледа (вероватно у страху да ће на мени уочити неки "знак"), с осмехом "не дај боже, ваљда није" (иако моји родитељи не спадају у хомофобе ни мрзитеље, ниједан отац или мајка не би волели да их та "невоља" снађе). Ко зна, можда отад пати од тешке несанице и помно прати моје понашање. Кад пролазимо крај жена, вероватно, кришом и стрепећи, мотри на моје реакције (а истина је да пре погледам жене но мушкарце, због њихових одевних комбинација, а не што су ми сексуално привлачне). И остали у мом окружењу могу имати сличне сумње: уопште ме не би чудило да "премиру од страха" (нарочито они што ми нису ни род ни помози бог) да сам наклоњена истом полу, пошто никад не бејах помамљена за различитим. А то, јелте, не може бити нормално - па нисам калуђерка (вала, да знају какве су оне Бокачове... хм, све би блуднице трчећи у манастире ноге поломиле)! Истина, годинама сам "ложила" тобоже брижне сроднике како ћу отићи у манастир. Мајка је због таквих мојих (полуозбиљних) изјава била очајна, а "добронамерне" рођаке свим силама су се трудиле да ме од тог наума одврате. Не могу да тврдим ни да су сад спокојне, надгледају оне изокола, ако устреба, да прискоче у помоћ /несрећној (баба-) девојци и јадној мајци што ју је родила/ и од манастирских ме врата отргну.