Ау што је школа згодна

Миа је ове године пошла у први разред. Томе је претходила силна мука и несаница (такорећи породична). Чим је легла у кревет, она се узвртела ко квочка на јајима, не може никако да нађе погодан положај. Коначно изјави (мука из ње провали): а ја ниисаам спремнаа, не разумем се у тоо! Јадно детенце, тек спознаје живот шта је (обавезе ником нису лаке и на њих нико не пристаје драговољно). Јао, Миа, мислиш да је ико икад спреман (упркос томе, све ће бити у реду... и данас саму себе заваравам)? Живот се дешава не марећи за то.

Кад је коначно сан превари (или, пре ће бити, она њега), будила се усред ноћи, те питала колико је сати (како да буде спокојна кад нема петлића, којему би наложила: "петлићу певачу, викни гласом јасним, први дан у школу да ти не закасним"). Стиснутa на њеном дечијем кревету, намењеном једној особи и то не старијој од петнаестак година, претпостављам, и ја сам спавала ко на иглама. (Сестри и зету не допада се да нам адаптирају угаону у дневној соби, да развашаримо тамо где они изјутра обичавају да испијају кафу. Зато наше кичме испаштају.)

Једва некако свану и јутро, богу хвала (да исправим леђа, а подочњаке ни бог не може да уклони), пооблачисмо се и кренусмо у Миину будућност. Свој деци дошле маме, некој тате, можда браћа, сестре и баке, а Мии тетка приде.
Пред првацима на степеницама поређале се учитељице (Миа још не зна која ће јој запасти). Моја сестра гунђа: само да јој није ова баба (бабе ником нису миле). Срећом, баш она коју је мама прижељкивала, маминих и татиних година, повела нас је у учионицу. И мени је одмах била симпатична што излази из неког конвенционалног оквира: одевена у плаву хаљину, у папучама с високом платформом и с упадљивим накитом (набуџени плави прстен у облику цвета посебно ми је пао у очи). 

После уводног говора, учитељица зажеле да се свако од родитеља представи и каже шта је у школи посебно волео. Моја сестра шапну међу нама: тата је волео да јури девојчице (мада ја чисто сумњам, јер на кога је онда повукао Матија, што од њих ко луд бежи). Потом се гласно преслишавала шта је волела она, а ја добацих: тата је волео да јури девојчице, а мама да бежи (јер и неке друге тате волеле су исто што и Миин).

Учитељица је на крају препоручила родитељима да тај дан својој деци учине посебним: да их одведу на колаче, на сокић, да спреме неки (бољи) ручак... То ми се посебно допало! У ресторану који одабрасмо приметили смо касније још једног школарца, Мииног друга, с родитељима. Тог дана, верујем, угоститељски радници имали су знатно увећан промет и приходе. И ко би веровао људима да су и иначе (као моја сестра) планирали да се овако почасте. Испада да их је све учитељица наговорила, било им непријатно да се оглуше о њену молбу или нису могли с децом да изађу на крај (вероватно су то најбоље запамтили, а учитељичина реч је закон). Док сам се бавила неком пилетином (нема од тог ничег лепшег) пуњеном горгонзолом, паде ми на памет: па учитељица је гарант у дилу с ресторанџијама (ала ће они трљати руке)! 
Овај дан ћемо засигурно, како је и предвиђено, памтити као посебан, а кувари у поменутом ресторану по несташици соли (све резерве што су имали завршиле су, неким чудом, у мом тањиру; можда сам се неком замерила, па кад не може да ми забибери, барем да ми пресоли). Искрено сам се надала да ће ме конобар, како то неки имају обичај, након обеда упитати за утиске, па да учтиво приметим: могли сте мало да приштедите на соли! Ал' он ћути ко заливен, зна да су забрљали. Људи као да нису од народа чули: досолац на асталу, пресолац по леђима (то правило требало би утувити у главу ученицима угоститељске школе - боље у главу него по леђима; добро је конобар прошао, ја сам надасве толерантна).
Тако смо се у част почетка Мииног школовања најели ко прасићи (а није нам проблем да се наједемо и без повода), након чега сам ја била принуђена да код куће искапим све у чему се вода затекла.