Мајка је већ одавно спавала. Спавао је (те повремено бунцао) и отац, којег је сан опхрвао чим је дотакао кауч у дневној соби (ни допола Фарму није догледао). Ја сам, по обичају, бленула у монитор, као да од њега очекујем да распетља кучине у које сам се уплела, и одлагала да се латим паметнијег и пречег посла. Поноћ се већ опасно била примакла кад је зазвонио фиксни телефон и срце ми, услед тога, сишло у пете. /Моји родитељи тај проблем са срцем нису имали, прво, због тога што бејаху поспани, а друго, зато што су у лежећем положају, па срце не може, као мени, да склизне./
Побогу, ко је у ово доба? Кад фиксни телефон зазвони у по ноћи (а нема у кући неке ванредне ситуације: нити се шта слави нити болује, нит се ко жени нит у Хад путује), нико не очекује добре вести. Помало ме зато било страх: да л' ћу само саговорнику изјавити саучешће (што није нормалан) ил' ћу закукати као млада Ђурђевица. Одгурнух лаптоп с крила, па се претумбах преко хрпе папира и скрипата, не бих ли се што пре пода докопала и спречила разарање сна мојих родитеља. Узгред сам и гунђала, прво зато што ме неко принудио да се манем свог, макар и ћоравог, посла, а друго, зато што тај који сад зове није нормалан. Док сам се докопала кухиње, већ се и отац тргао и бунован пипао по наслону кауча, не би ли шчепао то чудовиште што се дере. Кад преузех ту справу од њега и јавих се, а сестра бубну: шта радите, спавате (не, играмо коло, то јој рекох), и истог се трена зацерека. Могла сам и да претпоставим, ко би други (тако ненормалан) био. Шта се смејеш? Ја и не знам колико је сати, све клиберећи се, пре но ма шта друго рече, поче да се правда она. Не знаш, а, немаш сат? Па нисам ни гледала, сад се вратила са рођендана, па да видим шта радите. Е хвала ти, тиме што се у ситне сате интересујеш за наше здравље, ти си га угрозила (умало колективан инфаркт да нас стрефи).
Нема коментара:
Постави коментар