И над кршом има крш

Пре неки дан Сара (којој је две и по године) и Маша (што је недавно напунила пет)  увукоше се у моју собу и затворише за собом врата (обезбеђујући себи тако мир и свом ђавољем послу адекватне услове; такав поступак деце обично указује да се спремају на какво злодело). Након неког времена, ја уграбих прилику да у своју собу уђем и проверим шта се дешава (није деци вровати; да не направе неки белај, па после да ми буде крив ђаво; дете се "туче" док не разбије крчаг). Гледам их ћутке, гледам, а оне се играју и не примећују ме. Најзад рекох (за сваки случај изрекох упозорење): немојте да правите неки крш (што је у ствари значило само једно: не пипајте моје књиге, свеске и оловке, не пипајте ништа моје)! У моменту док сам то изговарала, схватих да кроз собу не може да се прође од књига и разбацане одеће и усне ми се развукоше у осмех (због призора идентичног стању после употребе нуклеарног оружја, што би рекли: као да је пала атомска бомба). 
 Истовремено, гледајући ме озбиљно и збуњено, Маша примети (оно што и мени беше очигледно): па већ је крш (крчаг је разбијен, шта нас кињиш, кад нисмо ми одговорне).