Има неколико људи који сваки пут кад ме виде (дакле, сваког месеца, сваке године, како ко), примете: смршала си (да се то мршављење одиста одвијало тако градацијски, давно бих била живи костур)! /Ја се трудим, али још нисам успела, да разазнам крије ли се у томе комплимент, забринутост, упозорење, или саосећање помешано с поругом... хвале ли ме или куде.../ Једно време сам мислила да тај привид остављају уске црне фармерице, док исто нису почели да ми говоре и кад сам у зеленим, а и без фармерица, мислим у сукњи или чему другом.
Недавно ми сестра која живи далеко и само лета овде проводи, при поздрављању, између два пољупца (ваљда је призор био невероватно стравичан), рече: немој више да ми се сушиш (ко да ми је то била намера ил' жеља)! Исто тако је, чини ми се, могла рећи (оно што је, претпостављам, стварно хтела, али јој правила лепог понашања не допуштају): види на шта личиш!
Истина, колико седим крај компјутера, страх ме некад да не мајкам (што би рекла моја баба) од глади. Немам амбиција да се претворим у кост и кожу, то није нимало привлачно, ни женствено. Али све и да је истина што људи кажу, не разумем како онда ова стомачина, на коју сам не само навикла, но ми је и драга постала (постоји неко, није то без значаја, ко такав стомак, веровали ли не, сматра ј...зовним - oпростите на изразу, само цитирам) вазда одолева и опстаје, стоји ко бастиљон, неуништив и непоколебљив.
Највише ме збуњује што вага с места не мрда, увек на њој иста цифра. Ни огледало не показује ништа мало (сем груди - треба ли то да ме теши?). Погледам одраз у неким стакленим вратима: кукови ко једна некадашња земља с којом су најчешће поређене позамашне задњице у време мог школовања, дакле кад су исте биле у периоду највећег бујања. А и та поменута, задњица, моја лична, никако се у ситне не може сврстати - запањила сам се кад летос видех фотографије (хвала сестри што ме усликала одостраг).
Неко ме, бре, овде дебеело лаже: моје очи (зар је могуће да су то моје рођене очи?), посматрачи (у чијим очима је, или није, лепота, а и маса) или вага, која с места не миче.
Недавно ми сестра која живи далеко и само лета овде проводи, при поздрављању, између два пољупца (ваљда је призор био невероватно стравичан), рече: немој више да ми се сушиш (ко да ми је то била намера ил' жеља)! Исто тако је, чини ми се, могла рећи (оно што је, претпостављам, стварно хтела, али јој правила лепог понашања не допуштају): види на шта личиш!
Истина, колико седим крај компјутера, страх ме некад да не мајкам (што би рекла моја баба) од глади. Немам амбиција да се претворим у кост и кожу, то није нимало привлачно, ни женствено. Али све и да је истина што људи кажу, не разумем како онда ова стомачина, на коју сам не само навикла, но ми је и драга постала (постоји неко, није то без значаја, ко такав стомак, веровали ли не, сматра ј...зовним - oпростите на изразу, само цитирам) вазда одолева и опстаје, стоји ко бастиљон, неуништив и непоколебљив.
Највише ме збуњује што вага с места не мрда, увек на њој иста цифра. Ни огледало не показује ништа мало (сем груди - треба ли то да ме теши?). Погледам одраз у неким стакленим вратима: кукови ко једна некадашња земља с којом су најчешће поређене позамашне задњице у време мог школовања, дакле кад су исте биле у периоду највећег бујања. А и та поменута, задњица, моја лична, никако се у ситне не може сврстати - запањила сам се кад летос видех фотографије (хвала сестри што ме усликала одостраг).
Неко ме, бре, овде дебеело лаже: моје очи (зар је могуће да су то моје рођене очи?), посматрачи (у чијим очима је, или није, лепота, а и маса) или вага, која с места не миче.
Нема коментара:
Постави коментар