Ко зна зашто је лоше добро

Пре месец и по дана отприлике пробудим се ја једног јутра ко и сваког другог (негде око подне дакле). Као и сваког другог јутра, чим отворим очи, или пре но што их отворим, посегнем за дугменцтом на рачунару. Стиснем, а оно ни да бекне, ништа. Помислих, нисам ја довољно притисла (још леба нисaм јела, малаксала), па ударим палцем јаче. Опет ништа. Тад се већ озбиљно штрецнух: ово не мирише на добро! Стиснем наново - рачунар ни макац. Ја стиснем још једом, до даске, из све снаге - ништа се не догађа. Тад ме већ обузела паника, па бес, те почех убрзано да ударам прстом по том дугмету које се прави лудо. И коначно морадох да се помирим с истином: комп је отегао папке, те да чиним што се чинити да.

Дакле, још у пиџами, крмељива и рашчупана, похитах зету на другој страни дворишта. Заказах преглед, па се вратих по пацијента (мора доктор да бар констатује смрт и евентуално утврди узрок истој). Како дигох кућиште, до носа ми допре смрад изгорелих каблова или ко зна чега већ. И зет и ја мислили смо да је опет (камо среће, мислила сам тад, а не бих се сложила сад, док куцам на лаптопу) цркло напајање. Тек сутрадан је утврђено да му је СВЕ отказало: експлодирало и по утроби му се разлетело (био је већ у дубокој старости, могло се то и очекивати, а свашта је, вала, претурио преко главе - ретки су му били часи одмора, гањала сам га ко да сам гонич робова). Нема му спаса, обазриво ми саопшти зет (не вреди да се у покојника улаже, џаба трансплантације).  
Могла сам да седнем и плачем (опција којој је увек лакше прибећи и, морам признати,често најпре то и чиним, с тим што не седнем него легнем) или да се смирим и пробам нешто корисно да урадим (не вреди нервирати се кад не могу ништа да променим). Неко ме последњих година учио стрпљењу и прихватању ситуација које не могу да променим, бар не одмах. Уосталом, лепо неки људи кажу: ко зна зашто је и то (лоше) добро (обично то постане јасно с неке временске дистанце)!

Да заборавим муку што ме снашла, поизвлачих веш из машине (претходне ноћи сам га опрала) и почех да га качим на жицу. Зелена мајица, пинк мајица, плави топић... са зеленим флекама? Кад нисам умрла од гнева (на судбину, не знам ни ја на кога...)! Треснух мајицу о земљу (баш као дете кад се љути; ионако ми стално у кући говоре да имам пет година... иако би се та цифра морала много пута увећати да достигне ону под којом ми крштеница грца), зацвилевши, па и заридавши, као беспомоћно, оно већ поменуто, дете. Офарбала ми се плава мајица, прешла на њу боја с неког другог одевног предмета (а већ ми се једном десило исто, кад сам црвеним шалом уништила зетов нови дукс - та црвена је врло нетолерантна и агресивна боја; ништа нисам научила из тог искуства, требало је веш одмах да извадим). И качим ја веш даље, а плач не престаје (и све у мислима на судбу бацам дрвље и камење... што је према мени тако окрутна ко да сам се на бога камењем, оним које сад ја користим као наоружање, гађала). Онда наједном помислим шта све човек може да изгуби: руку, ногу, памет, главу (и с наводицима и без њих, исто дође), љубимца, ближњег... Шта је наспрам свега тога једна топ мајица? Јесте нова и допада ми се (цена јој је била смешна, али за мене је сентиментална вредност изнад материјалне - од тога ми срце страда сваки пут кад на одећи уочим флекицу или рупицу), али то је само комад тканине. Постоје људи које ми ништа не може вратити, а без неких живим већ деценијама. Отрла сам сузе, али сам све редом питала за рецепт како да скинем нежељену боју (то је у реду, тражити решење). 
Коначно сам мајицу потопила у лавор с хладном водом, држала сам је ту три дана (не имадох храбрости да је погледам пре) и кад сам је извукла, не беше ни трага од зелених оспица. Ето, треба само веровати да ће све бити у реду (не знам само зашто ту спознају никако не успевам да применим на крупне животне проблеме).