Одувек ме иритирао недостојанствен начин на који се у здравственим установама односе према пацијентима /па више сам пута у породилишта навраћала, још ниједном због себе саме, те сам могла да се критички "осврнем" (и без наводника)/.
Oдећа и обућа које им у болницама додељују обично су отрцани, изношени, похабани, једном речју - неугледни. Џаба је моја мајка пред операцију спремила љубичасте папуче, кад се жуч (због реновирања одређене зграде) оперише на "гинекологији". А тамо не можеш да се одеваш по последњој моди, већ само како правила куће захтевају. Тако је мајка добила неугледне браон пластичне папуче (онај модел од пре четири деценије, не знам ко то још производи, а могла бих да се кладим да су made in China) и неку фланелску спаваћицу. Још су јој у кабину у којој се пресвлачила (и скидала до голе коже) угурали и неку бабу, да уштеде време (као, жена је једна, жена је друга, шта ту има да се скрива). Тобоже те питају имаш ли шта против, али не чекају одговор, јер да имаш - употребио би (овде се зна ко коси, а ко воду носи: ко налаже да се гаће скину, и ко их скида, без обзира на број и врсту присутних). /О хвала ти, боже, што сам жива и, мање-више, здрава! Овако повучена, стидљива, тајанствена, грдних бих се мука напатила, у установама где то игноришу и не допуштају./
Кад се мајка појавила у спаваћици широј но дужој (ко да је туђа), што јој једва досезаше до пола бутина, умало не прсух у смех: мајка ми под старе дане, онако дежмекаста, поново фура миниће! У грудном делу та спаваћица имаше изрез готово до пупка, ко да су баш све жене у тој болници породиље (и дојиље). Те изрезе жене (од којих једна беше поприлично од моје мајке старија, а друга готово још девојчица, шеснаестогодишакиња), постиђене, придржавале су рукама.
Што су кратке, и би ми јасно (мада сам испрва мислила да су јој доделили неадекватну величину и бејах стога огорчена):
неће доктор на гинекологији да се бакће с три метара сомота... добро, фланела, свеједно / и заврће их
док не допре до предмета (стручног и службеног) интересовања/. Ипак, можда би уз мало труда и добре воље, пацијенткиње могле да буду далеко угодније и пристојније одевене. Нити су те кратке спаваћице иоле секси нити се жене у њима осећају привлачно (до чега им, ваљда, на таквом месту и у таквим мукама, није ни стало - шта сам ја запела), заводљиво, а нарочито не достојанствено (ето, ради тога би ваљало мало више пажње болничким спаваћицама посветити). Није ми јасно зашто у болницама све мора бити суро и суморно.
Истина, бејах јако изненађена љубазношћу и предусретљивошћу сестара, како према пацијенткињама, тако и према њиховој пратњи. Кад се, неколико дана након операције, наново обресмо у болници, ради контроле, једна сестра на пријемном шалтеру широко се осмехну мојој мајци као старом познанику и топло јој махну. Мајка се онда појела што није купила двеста грама кафе (то је уобичајени и најминималнији израз захвалности особљу тог ранга; а потребу да се захвали на тај начин човек има јер ретко, ма где, наилази на љубазна лица), није знала да ће тог јутра дотична сестра бити на радном месту. Досети се да бих ја могла скокнути испред и пронаћи неку продавницу, али мене је мрзело. Хајде, бре, жено, кад би частила сваког ко је према теби био пријатан, шест кила нас кафе не би поткрпило!
Нема коментара:
Постави коментар