Можда старим, ал' (толико) не марим

У последње време све жене ми иду на нерве, зато што се и у мени огледају (и ти имаш боре; имам, па шта, одвајкада... и сеедим од осамнаесте - јесам ли тада почела да старим?) или желе да ме принуде да у њима видим себе саму (лакше је кад се подели мука). Мало-мало па нека закука: стариим јаа (ма и по јада, него ме жацне кад ламентирају и у моје име)... а у љуубав... Добро сад: нека у љубав још верује, нека не, нека ју нашла, нека изгубила (искрено, тим женама љубав и није на врху листе приоритета, не маже се то на леба)... Неке имају децу, која мању, која већу... неке имају мужеве, неке их немају, али их траже, по други пут (ма не иде то тако: ја ниједном, а ви бисте већ репризу)... И све су оптерећене временом које на плећима носе (бременом под којим посрћу): пију неке чајеве, витамине и минерале, прождиру огромне количине ланеног семена (да дуже остане млада жена), бога питај шта све не чине (ко да је старост црна магија, па да се скине). 

Гледам ко теле у шарена врата кад нека помене менопаузу (јесте, полуделе начисто; пу-пу, далеко било... да ми је сад тринаест, то би ме лудо радовало, онда кад морадох да се задевојчим, што ме дозлабога потресало). Гледам само ћутке, готово равнодушно (нека ми, детињастој и лудој, опросте), каткад се осмехнем (ниједном да хукнем), кад је нужно, климнем главом и наберем чело (колико да виде: саосећам... а оне гледају само боре).

Кад сам једном прокоментарисала за неке учеснице Фарме: на шта личе (онако ненафракане), моја сестра од стрица покуша да ме уразуми и пробуди у мени слидарност: а какве смо ми без шминке? Шта си хтела да кажеш (ја се никад не шминкам), да сам све време ружна?! /Све смо исте, све смо већ старе, истрошене и ружне - хоће да ме убеде. Ма говорите у своје име (ако вам тако воља), пустите мене (нек сам у заблуди), да будем (ко и досад) мимо света. Мене нема ни у књизи венчаних ни у протоколима породилишта; још мени ихахај живота треба да вас достигнем (а не трудим се, искрено). /
Ко ће нас, страхује једна, што за сродном душом (или пак телом) интензивно трага. Ко? Ма и мушкарци су у истом сосу, ни њих зла судба неће да поштеди: и мушкарац стари, и мушкарац седи... Зар и они масовно убризгавају ботоксе, затежу очне капке (ко неке моје школске другарице)? Није ваљда сва чар у телесној лепоти (која мине, ма колико интензивна била - мили, мили, па ишчили)? Ако се на њу ослањаш, брзо ће ти се ослонац измаћи па ћеш пасти... у дубоко очајање. 

Не волим кад ме везују у било које ми, не волим кад се мешају бабе и жабе (у том миксу, ако мене неко пита, радије ћу бити крекетуша, макар и крастача). Брине ме мало, ипак, морам да признам, она мудрост Душка Радовића: жене, мислите о томе на време - боље је бити нечија баба него само баба (што јесте - јесте). Е, ево мислим сад (јебига, нисам навила сат), право каже човек. Нека буде што бити не може!

 Нека свако говори у своје име и из свог искуства. Све су те жене давно прошле сито и решето (или бар једно од та два), а ја сам још мала (укљештена измеђ Сциле и Харибде, не знам ни куд ћу ни шта ћу) - не силите ме да гледам у ваша огледала. Пустите ме да се волим изнутра и да будем срећна, а не да бројим боре и акне (еј, па ја немам акне; не може и јаре и паре, и сува кожа, којој су суђене бројне боре, и бубуљице). 
Мало-мало, па нека примети (која са сетом, а која разумно и равнодушно): маторе смо! Ма хајте, маните ме. Ко бога вас молим, поштедите ме обавештења о неминовном протоку времена, које на брзиномеру бележи само једну брзину: светлосну. Ништа ја то не морам да знам!
Вероватно нисам нормална, кад не марим иоле ни за реакцију мушког пола (а није да не реагују, дискретно, да ме, чедну, страшћу не повреде и не расрде). Једна моја другарица мисли да за то (рекла сам јој да ме не занимају мушкарци, у множини; увек је битније оно што НИСАМ рекла) могу постојати два разлога (то није нормално, каже): да ме привлаче (а не привлаче ме) жене или да ме неко у прошлости гадно повредио (јесте, стао ми је на жуљ, и још ми рана није зацелила). Џаба се трудите да ме разумете, нема мене у статистичким подацима (самосвојна и уникатна). Пустите ме да маштам, да сањам, да се  играм и радујем; ако старим ја не гледам споља себе и не марим!