Једна ми се сестричина узвртела, па се коначно окрете зиду, што ме збуни, јер цртани још траје (а она је луда за цртаћима).
Шта је, ти не гледаш, не свиђа ти се више, упитах. Ма боли ме стомак, рече она. Прејела си се, упитах (баш се најела штрудле с маком, та штрудла ће нам обема, кад смо на њу алаве, доћи главе, односно дигестивног тракта). Не, него морам да прднем, одговори крајње озбиљно, а не знам како ћу. А да пробаш на уобичајен начин, предложих јој, зацерекавши се (не пропустивши прилику да будем духовита -- туђе муке нико не осећа). Претпостављам да није примерено да тетке тако реагују, али ова тетка није попут других. Нека друга тетка вероватно би се ужаснула и прекорила је: Ти си девојчицаа, не треба тако да се изражаваш (ни да прдиш већ да се уздржаваш). Можда би јој сугерисала, ако већ не може такве муке да задржи за себе, да је пристојније рећи: пуштати гасове, ветрове или голубове (ти еуфемизми, што на један начин звуче, а на други се, још како, осећају, само стварају забуну; истини за вољу, много их је лакше пустити но држати заточене, кад већ навале да се отимају). Али ја не волим да се фемкамо и поричемо анималну природу (нисмо ми то измислили, рекао би неко, чију реч и мисао надасве ценим). Уосталом, ако сам ја као мала била ужасно стидљива (а и као велика нисам много другачија, само се лакше са тим носим) и грдно због тога пропатила, нека мојим сестрићима све те физиолошке појаве бар не падају тешко (на осетљиве дечије душе). Човек је донекле животиња и тај део себе треба да прихвати. Шта да се фолирамо као да нам се исто не дешава свима.
Исто тако ми је измамила смешак једна парола у тоалету на факултету: и жене прде (замислите)! Какво епохално откриће (признање)! /Додуше, не знам је ли рука која је обзнанила ту брижљиво чувану тајну женска. А није ни важно; битно да је предрасуда разбијена... снажним плотуном након конзумирања пребранца или макљања оне већ поменуте штрудле с маком./ Истина, радије бих да се не затекнем на месту таквог дешавања, ма ко да је актер (сем ако то нисам ја сама, онда немам куд).
Шта је, ти не гледаш, не свиђа ти се више, упитах. Ма боли ме стомак, рече она. Прејела си се, упитах (баш се најела штрудле с маком, та штрудла ће нам обема, кад смо на њу алаве, доћи главе, односно дигестивног тракта). Не, него морам да прднем, одговори крајње озбиљно, а не знам како ћу. А да пробаш на уобичајен начин, предложих јој, зацерекавши се (не пропустивши прилику да будем духовита -- туђе муке нико не осећа). Претпостављам да није примерено да тетке тако реагују, али ова тетка није попут других. Нека друга тетка вероватно би се ужаснула и прекорила је: Ти си девојчицаа, не треба тако да се изражаваш (ни да прдиш већ да се уздржаваш). Можда би јој сугерисала, ако већ не може такве муке да задржи за себе, да је пристојније рећи: пуштати гасове, ветрове или голубове (ти еуфемизми, што на један начин звуче, а на други се, још како, осећају, само стварају забуну; истини за вољу, много их је лакше пустити но држати заточене, кад већ навале да се отимају). Али ја не волим да се фемкамо и поричемо анималну природу (нисмо ми то измислили, рекао би неко, чију реч и мисао надасве ценим). Уосталом, ако сам ја као мала била ужасно стидљива (а и као велика нисам много другачија, само се лакше са тим носим) и грдно због тога пропатила, нека мојим сестрићима све те физиолошке појаве бар не падају тешко (на осетљиве дечије душе). Човек је донекле животиња и тај део себе треба да прихвати. Шта да се фолирамо као да нам се исто не дешава свима.
Исто тако ми је измамила смешак једна парола у тоалету на факултету: и жене прде (замислите)! Какво епохално откриће (признање)! /Додуше, не знам је ли рука која је обзнанила ту брижљиво чувану тајну женска. А није ни важно; битно да је предрасуда разбијена... снажним плотуном након конзумирања пребранца или макљања оне већ поменуте штрудле с маком./ Истина, радије бих да се не затекнем на месту таквог дешавања, ма ко да је актер (сем ако то нисам ја сама, онда немам куд).
Нема коментара:
Постави коментар