Ала носим ову главу кроз живот као кроз ратове. Мало-мало па прими неки ударац. Недавно, док седех у аутобусу, неки клинац (док се пробијао међу стајаћим путницима) звекну ме лактом . Извините, мали се препао. Ма ништа, ништа (нико ти неће тражити одштету), умирих га ја (а тако бих и да ми је глава спала са рамена - срце ми ко памук... поцепано, ха-ха). Ионако сам "ударена", рекох сестри (неће ово много да промени).
Највише ме нервира кад неко остави отворен прозор у шпајзу, или ма где на мом путу (а прозори су у нашој кући постављени на незгодном месту и тамо где их уопште не очекујем). Нервира ме јер ја немам обичај да дигнем главу кад,
нарочито кроз кућу, ходам. Гледам само преда се (типична патријархално
васпитана цура, она из народне лирске поезије)... док не звекнем главом у
ћоше прозора (као пре неко вече), па ми падне мрак на очи (о, да знате
како то болиии) и чучнем од силине удара (она патријархално васпитана цура тад се претвара у кочијаша). Како сам крвнички звекнула, а глава ми оста неокрњена (тек покоји пут мало почешем чворугицу), почела сам да сумњам у своје порекло (или су ме у болници заменили или ми је мајка прељубница): неко ми од предака има босанске крви (иначе бих подлегла тешким повредама, то обична главица не би могла лако да поднесе, да остане неозлеђена).
Сем главе, највише су рана задобили мали прстићи на ногама. Па не знам како увек оманем с проценом ширине врата кроз која треба да прођем (а ходам ко да дневно срубим литар домаће љуте: час се нахерим на једну, час на другу страну), те сваки пут мали прст мора да врисне (онда кад је већ касно да се избегне несрећа): довратаак! Нема ћошка кревета и ормара, ногара од астала, да га нисам прстом "оверила" (гадно опсовала, па рањена одскакутала у заклон, на безбедно одстојање, ко да је ормар пас што на ме кидише)!
И тако од дана до дана, од зида до зида, идем сва изранављена, а нема никог ране да ми вида.
И тако од дана до дана, од зида до зида, идем сва изранављена, а нема никог ране да ми вида.
Нема коментара:
Постави коментар