Kad nisam bila za sudoperom, bila sam u špajzu. Sestra me tamo rasporedila, da, po njenim instrukcijama, pakujem kolače na tacne. To je, razume se, izazivalo zavist ostalih ukućana. Mene poslala za kupus, a tebe kod kolača, bunio se zet (zbog mog privilegovanog položaja: što su mi pred nosem one njegove omiljene breskvice, i po jada, nego što su nadomak jezika). E šta ćeš: život je nekom majka, nekom maćeha. (Nekad i mene bog pogleda... i prevrne očima.)

Lepo je tebi tu, primeti i sestrina svekrva, kad odškrinu vrata i spazi me kraj polica. Lepo, što da nije lepo. Imaš tu i ključ u vratima, reče (kad mi je već upala kašika u med, da neometano jedem dok ne crknem). 

I sestra je verovatno strepela da će kolači netragom nestati u mojoj utrobi. A nije imala izbora: koga  god da je poslala, bilo bi ko da šalje vuka u tor, ovce da pričuva. Svi su želeli da budu prekomandovani u špajz jer tamo, sem kolača, beše i pečenje, komplet zimnica, a i pokoja flaša alkohola (možda ne i za moju  gušu, ovaj dušu: jagodovača,  orahovača i višnjevača bejahu kraj  gostinskog astala). 

No, džaba se sekiraše svi. U familiji me bije  glas sladokusca, ali i moj potencijal je ograničen: nisam pojela tri kolača. eventualno pet, ne više od sedam, najviše devet... Šalim se, sestro; ova  je gradacija u književne svrhe. Smazah tek po jednu breskvicu i vanilicu, neku karamelu...).