Пробудила сам се у најбоље време, око седам, таман... да се ваљано искористи дан. Како се извукох из кревета, изађох напоље и опружих се по клупи под јеловином (е па решила сам да ми дан почиње оним што волим, а не оним што морам - тог другог је превише, па ми за прво ретко остане времена, зато сам обрнула ред), препуштајући се јутарњем сунцу (како му се ретко овако отворено излажем, ваљда је то искористило).
Потом, кад пожелех да променим положај, донесох ћебе, прострех га под брескву, па се и на њему опружих потрбушке. А Васа се сместа довуче и леже покрај мене, где и сад куња.
И мајка се убрзо пробуди, па изађе на терасу (тако је окрепљујућа самоћа, али кратко траје). Најпре не рече ништа, али сам по њеном ћутању одлично разумела да у мене гледа и чудом се чуди. Шта радиш ту, најзад упита. Зар не видиш, рекох, овлаш је погледавши. Видим ти само д..., рече (а лаже, нису ми шалваре провидне).
Утом се пред капијом заустави и зетов ауто. Шта радиш ту, упита ме и он. Лежим, зар није очигледно? О, свашта, побогу, боже сачувај... или томе слично, изговори, а нарочито помисли, и он.
Зар је тако неуобичајено, невероватно, неприхватљиво и непромишљено кад неко УЖИВА?! :)
Уживање се наставило брањем џанарика, које сад треба очистити за питу. Kако клечим док куцам, сунце ми се попело на леђа (као дете, воли да га носим на кркаче;).  Само да га збацим, па ће пита бити "шлаг на торти"! ;) А мачка ми масира утрнела стопала, жао ми да је прекидам. ;) Како је живот леп! :)