Гаће на тротоару

Јуче сам у главном граду неколико пута морала да потрчим (више се и не сећам из којих разлога,  а последњи пут сам се задихала, чини ми се, хрлећи на станицу). 

У том су ме спутавале шалваре. Све време сам имала осећај да ће ми спасти, те сам их навлачила у трку. Било је врло глупо од мене што сам кројачици предложила да ми стави учкур. У ствари ја сам мислила да учкур буде уз ластиш приде, али њој нисам нацртала (тако сам сад у тим шалварама на корак од срамоте).
Трчећи низ Улицу Царице Милице сетих се једне давнашње теткине приче, о жени којој су насред Кнеза (или беше Теразија, не мења ствар) гаће склизнуле (ластиш уме да се разлабави, па и пукне кад не треба; што ластиш може да те обрука, то нико не може)  низ ноге. 

Сви оближњи пролазници, као и тетка, видели су јасно гаће на тротоару (а де утврди чије су), али лице поменуте непознате жене ни по чему није одавало да јој међ ногама дува промаја. Жена је, дигнуте главе, гледајући и даље поносно преда се, ноншалантно из гаћа искорачила и наставила да хода уједначеним темпом, ка месту на које се била упутила. Самопоуздање вредно дивљења. И сналажљивост без премца. 

На њеном месту ја бих се најпре успаничила, па бих пропала у земљу, тачније асфалт (или можда обрнутим редом, не знам), дограбила оне гаће и првим аутобусом побегла кући, да тамо данима патим од срамоте. Али, хвала богу, свет не обилује створовима као што сам ја. Свуд врви од особа које (ко би реко) самоуверено шетају без гаћа.