У последње време, место до прозора, у аутобусу волим да седим с краја (мојој нози више прија да ландара, јер бирам седиште које је издигнуто; до прозора је увек некако скучено, увек нешто штрчи и принуђује моје тело на неугодан положај). А онда стрепим сваког дана ко ће сести до мене (како се радујем кад се "изборим" да крај мене буде моја торба). Намрштим се кад год приметим да се кроз аутобус примиче неки деда, средовечни господин сумњива изгледа, мушкарац који ретко виђа сапун, којем је коефицијент интелигенције мањи од броја обуће коју носи, потенцијални манијак... Мрштим се из све снаге док не одабере неко друго седиште и другог сапутника.
Пре неки дан, крај мене седе школски друг мог братића. То ми је једна од бољих варијаната (па одахнух): деца су некако неутрална, не угрожавају ме ни на који начин. Тако сам мислила, међутим...
Боже, кад се та деца пре нагоје и нарасту, па немаш у аутобусу где да седнеш (а не пружа ми задовољство да дотичем туђе бутове, све и да им је две и по деценије мање но мени)? Чиме ли их хране, кад једва намирили петнаест лета, а већ захватили добар део мог седишта?
Децо, не ждерите све са тањира, кад седнем крај вас, да имам мира (и комоције)!
Пре неки дан, крај мене седе школски друг мог братића. То ми је једна од бољих варијаната (па одахнух): деца су некако неутрална, не угрожавају ме ни на који начин. Тако сам мислила, међутим...
Боже, кад се та деца пре нагоје и нарасту, па немаш у аутобусу где да седнеш (а не пружа ми задовољство да дотичем туђе бутове, све и да им је две и по деценије мање но мени)? Чиме ли их хране, кад једва намирили петнаест лета, а већ захватили добар део мог седишта?
Децо, не ждерите све са тањира, кад седнем крај вас, да имам мира (и комоције)!
Нема коментара:
Постави коментар