Готово сваког дана ја гледам оне "беле" навлаке за седишта у Ластиним аутобусима. Мислим да би прашак, ма који, из рекламе (који би, у маало већој дози, опрао и паре, и руке, и образ) пред тим изазовом остао немоћан, поражен. Знате за оне одевне предмете, јавно на телевизији изложене срамоти, код којих се открије да "бело није више бело". Е па оне су бљештво беле наспрам ових јадних навлака, које је мучно и погледати (црна земља крај њих се беласа)... а камоли на њих се наслонити.
Моја наставница општетехничког у основној школи није хтела да спусти главу на седиште (а тад су навлаке још и биле чисте; наставница је више страховала од милећих напасти које су могле напустити нечије власи и ухватити се за њене као за лијану, па де их се после отараси), таман да јој платиш (додуше, не знам је ли јој ко нудио... а ни времена нису била тако кризна и оскудна). Седела је увек високо подигнуте главе, права ко свећа (док је не поткачи сунце, разуме се), што би рекли ко да има колац у леђима, упорно и успешно избегавајући то легло заразе. /Дивим јој се и волела бих да је следим, али нисам у стању. Наставница је, изгледа, имала добар и јак кичмени стуб (којим је могла да пркоси аљкавости превозног предузећа, односно његових службенка (у којем се поготово данас не зна ко коси, а ко је задужен за (не)хигијену)./ А моја глава ко лака жена: не треба је ни молити ни убеђивати - сама леже (нарочито кад добар део ноћи проведем на интернету).
Баш је пазила на себе та моја наставница. За кога се чувала, бог свети зна, и јесу ли се коначно негде срели (а надам се да јесу и да су се онај строг израз лица и цинизам изгубили без трага пред осмехом вољене жене). Не знам ни колико јој беше година (биће да је она тад, по стандардима провинцијалне средине, била оно што сам ја сад - уседелица, само што сам ја нека тотално атипична), али кад год је неко требало да испроба струјно коло, она је изврдавала, уз опаску: јес' па да умрем млада и зелена!
Oна ми је, једном приликом кад сам место ње морала да тобоже испредајем једну лекцију (не знам како сам то преживела, и данас страхујем од јавних наступа) приметила како имам лепу боју гласа, који ми дотад, рече, није чула (таква сам била ја, ћутала ко заливена). За тај глас много година касније Миша и Никола рекли су да је промукао као глас једне народњачке певаљке (то ми се није допало) и наручивали да им насред Калемегдана певам о некаквом бизнисмену код којег су "још увек моје гаћице". Боже сачувај и далеко било!
Баш је пазила на себе та моја наставница. За кога се чувала, бог свети зна, и јесу ли се коначно негде срели (а надам се да јесу и да су се онај строг израз лица и цинизам изгубили без трага пред осмехом вољене жене). Не знам ни колико јој беше година (биће да је она тад, по стандардима провинцијалне средине, била оно што сам ја сад - уседелица, само што сам ја нека тотално атипична), али кад год је неко требало да испроба струјно коло, она је изврдавала, уз опаску: јес' па да умрем млада и зелена!
Oна ми је, једном приликом кад сам место ње морала да тобоже испредајем једну лекцију (не знам како сам то преживела, и данас страхујем од јавних наступа) приметила како имам лепу боју гласа, који ми дотад, рече, није чула (таква сам била ја, ћутала ко заливена). За тај глас много година касније Миша и Никола рекли су да је промукао као глас једне народњачке певаљке (то ми се није допало) и наручивали да им насред Калемегдана певам о некаквом бизнисмену код којег су "још увек моје гаћице". Боже сачувај и далеко било!
Нема коментара:
Постави коментар