Пораним ја, колико да имам сат вемена да се лагано спремим (што, пре свега, подразумева да се придигнем из кревета, попнем на табуре, отворим широм врата ормара, па, оклембешена о њих, кроз замагљене очи, меркам и мислим шта бих могла да обучем; кад коначно у оној језивој хрпи спазим нешто примамљиво, тачније, кад спазим нешто за доле и нешто за горе, што се лако да искомбиновати, ја сам на коњу - иако још нисам мрднула с табуреа; онда плачем што не могу да нађем омиљени шал, сикћем што не знам где ми је одређена мајица и што не знам треба ли да понесем џемпер). Али често укључим лаптоп, улогујем се на Фејсбук или послушам нешто с ТВ-а... У преводу, килавим, па зачас проћердам резервне минуте. И онда наврат-нанос перем зубе, чупнем мало обрвице (тек покоју позамашну длачицу на истакнутој позицији; иначе то мене смара и препуштам козметичарки), зграбим торбу, па појурим до станице, као данас, па уђем у последњим тренуцима.
Контролор (ценим између пете и шесте деценије) већ беше на самом крају аутобуса, а ја седох тик иза његових леђа, држећи у руци картицу. Кад се осврте на ме, ја му је пружих. Он ме погледа (дуже и другачије но што је примерено, не би ми одмах јасно) и процеди брзо, шаљивопрекорним тоном: где ћеш? Молим, упитах ја (можда нисам добро чула, можда је то један путник другом реко), али и даље осмехнута (кад тако кренем од куће, не могу лако да променим маску). Сваки дан негде идеш, примети он. /Побогу, ови из Ласте ме држе под присмотром, а ја нисам ни свесна (или је мислио да се превише возим за мале паре?). Има још један што једва дочека прилику да му се обратим и да ми буде на услузи, а како мени ретко шта треба и не прилазим шалтеру, гледа ме, некако озарено, из прикрајка, кад има среће да се затекне у право време на правом месту./
Ја се само насмејах (можда није требало, али не имадох времена да се прешалтам на опасно намргођен израз лица: сем тога, човек ми је деловао безазлено, пуки шаљивџија) и посветих враћању картице у новчаник. Међутим, кад поново дигох главу, контролор још стајаше крај мог седишта, гледајући у ме. Мало се погну и готово шапатом (да ли да не чују остали путници како прекорачује овлашћења, да ли га беше мало стид, тако ми се учини) рече: имаш најлепше око (можда је офталмолог којем није успело да нађе посао у струци; де, леба ти, звирни још који пут, не би ли ми како одредио и диоптрију, нешто ми се магли вид у последње време)... (три тачке значе да ја нисам сигурна шта сам чула; он се није премишљао и колебао) на свету (ваљда, надам се да није употребио неку просторно мању одредницу; и да му се "свет" не протеже од Бањалуке до Параћина) и оде за својим послом, готово побеже, низ бус.
Ја се само насмејах (можда није требало, али не имадох времена да се прешалтам на опасно намргођен израз лица: сем тога, човек ми је деловао безазлено, пуки шаљивџија) и посветих враћању картице у новчаник. Међутим, кад поново дигох главу, контролор још стајаше крај мог седишта, гледајући у ме. Мало се погну и готово шапатом (да ли да не чују остали путници како прекорачује овлашћења, да ли га беше мало стид, тако ми се учини) рече: имаш најлепше око (можда је офталмолог којем није успело да нађе посао у струци; де, леба ти, звирни још који пут, не би ли ми како одредио и диоптрију, нешто ми се магли вид у последње време)... (три тачке значе да ја нисам сигурна шта сам чула; он се није премишљао и колебао) на свету (ваљда, надам се да није употребио неку просторно мању одредницу; и да му се "свет" не протеже од Бањалуке до Параћина) и оде за својим послом, готово побеже, низ бус.
А шта је с другииим (човече, метонимија начини од мене киклопа)?
Нема коментара:
Постави коментар