Кад те неко сретне после много година просто је неминовно да те упита: а ти, јеси ли се удала? /То ме нимало не чуди (нити ми смета, давно сам оглуглала), јер дешавало се да ми исто питање постављају и они који ме срећу средом и петком. Замислите ту несрећу да се удам у четвртак, а нико их не обавести./
Нисам, рекох нимало уцвељена (ма уздржавам се, шта ћу, прикривам јад несрећне уседелице). Претпоставила сам, одговори рођака. А како си претпоставила, на основу чега (јутрос сам се огледала и ништа ми не беше исписано на челу; додуше, народ каже да се муж (какав је) жени по лицу познаје - можда се види и кад га нема), баш ме заинтересовало. Па, тебе стално виђам (а ваљда са мном ни кучета ни мачета... кад их са собом не водим), а и неко би ми рекао, чула бих.
Нисам, рекох нимало уцвељена (ма уздржавам се, шта ћу, прикривам јад несрећне уседелице). Претпоставила сам, одговори рођака. А како си претпоставила, на основу чега (јутрос сам се огледала и ништа ми не беше исписано на челу; додуше, народ каже да се муж (какав је) жени по лицу познаје - можда се види и кад га нема), баш ме заинтересовало. Па, тебе стално виђам (а ваљда са мном ни кучета ни мачета... кад их са собом не водим), а и неко би ми рекао, чула бих.
Е вала у праву си, то би громогласно одјекнуло - свадбена звона далеко се чују, па би и до тебе морало да допре (лепршање моје зелене венчанице).
Нема коментара:
Постави коментар