Како се о бетон разбише прве, крупне, кишне капи, ми утекосмо у кућу. Киша се потом и осили, цурећи звонко као у канту млеко из кравиног вимена, уз помоћ вештих руку.
Кад се сестра накани да крене кући, ја провирих кроз улазна врата, па, сасвим непланирано, и саму себе изненадивши, почех да рецитујем Маши пригодну песмичицу (какво ти је чудо човек, ни сам не зна шта је све у њему похрањено).
Пада киша на миша, покри кућу Драгиша (ваљда је домаћин, трен пре но што киша осу, успео да углави и последњи цреп, па му киша ништа не може, сем да му пљуне, тј. пљусне, под прозор (док јој је сироти миш остављен на милост и немилост).
Радиша, исправи ме мајка. Драгиша, побуних се ја (и сама се поколебавши и помисливши да је мајка у праву, али не падаше ми на памет да јој то и признам).
Радиша, исправи ме сестра (кад мало боље "погледах": пази, стварно он). Драгиша, остадох тврдоглаво при својој тврдњи и погрешном идентификовању актера. /Иако сам сад била сигурна да је баш тако и у мом детињству гласило име срећног градитеља; а има и логике, помислих, Радиша је онај који ради, који је вредан, труди се... Откуд сад бану овај Драгиша, појма немам. А готово сам сигурна да је пуки сеоски ђилкош, што по селу са снашама очијука, док се посла, ма каквог, ретко лати. Базајући тако беспослен, и у овој се причи обрете. Радиша ми, гледајући, увређен, с крова, ову забуну сигурно не би опростио./
Ја знам да је био Радиша, каже мајка (очекујући што од мене неће дочекати: да се са њом јавно сложим и признам своју грешку, евентуално да се извиним Радиши што сам га помешала с Драгишом).
Кад је Радиша постао Драгиша, упита сестра. Кад је покрио кућу, па дошао ред на Драгишу да и он своју покрије (и окачи кинеску ћебад на роџге; шалим се, тад још не беше ни кинеског центра ни неквалитетних покривача), спремно одговорих (а мислила је да ће ме збунити).
Ето, обојица се скућили. И Драгиша и Радиша разбашкарили се у топлом дому. Једино је миш остао да деценијама џеџи на киши, а да се нико није досетио и њему кров над главом да сагради (или бар једну маалу, малецку рупицу у кући да уступи).
Кад се сестра накани да крене кући, ја провирих кроз улазна врата, па, сасвим непланирано, и саму себе изненадивши, почех да рецитујем Маши пригодну песмичицу (какво ти је чудо човек, ни сам не зна шта је све у њему похрањено).
Пада киша на миша, покри кућу Драгиша (ваљда је домаћин, трен пре но што киша осу, успео да углави и последњи цреп, па му киша ништа не може, сем да му пљуне, тј. пљусне, под прозор (док јој је сироти миш остављен на милост и немилост).
Радиша, исправи ме мајка. Драгиша, побуних се ја (и сама се поколебавши и помисливши да је мајка у праву, али не падаше ми на памет да јој то и признам).
Радиша, исправи ме сестра (кад мало боље "погледах": пази, стварно он). Драгиша, остадох тврдоглаво при својој тврдњи и погрешном идентификовању актера. /Иако сам сад била сигурна да је баш тако и у мом детињству гласило име срећног градитеља; а има и логике, помислих, Радиша је онај који ради, који је вредан, труди се... Откуд сад бану овај Драгиша, појма немам. А готово сам сигурна да је пуки сеоски ђилкош, што по селу са снашама очијука, док се посла, ма каквог, ретко лати. Базајући тако беспослен, и у овој се причи обрете. Радиша ми, гледајући, увређен, с крова, ову забуну сигурно не би опростио./
Ја знам да је био Радиша, каже мајка (очекујући што од мене неће дочекати: да се са њом јавно сложим и признам своју грешку, евентуално да се извиним Радиши што сам га помешала с Драгишом).
Кад је Радиша постао Драгиша, упита сестра. Кад је покрио кућу, па дошао ред на Драгишу да и он своју покрије (и окачи кинеску ћебад на роџге; шалим се, тад још не беше ни кинеског центра ни неквалитетних покривача), спремно одговорих (а мислила је да ће ме збунити).
Ето, обојица се скућили. И Драгиша и Радиша разбашкарили се у топлом дому. Једино је миш остао да деценијама џеџи на киши, а да се нико није досетио и њему кров над главом да сагради (или бар једну маалу, малецку рупицу у кући да уступи).
Нема коментара:
Постави коментар