Јуче сам опет поранила, а радња у коју сам наумила ради тек од десет. Таман да одседим сат времена у парку и да мало поразмислим... о кучинама у којима пијучем. Али, авај, ни у парку човек мира нема. Све и да ти се на клупу нико не ували, све и да ти сусед буде ћутљив, појавиће се неки смарач (да гледа, да пита...).
Нисам ни утврдила шта је нудио, какав трик је у рукаву имао, али сам сигурна да је имао намеру да ми извуче паре. 
Пришавши ми недозвољено близу, пружи ми некакав флајер. Како ја мргодно одмахнух главом, он осмехнуто понови: изволите. Ха, знам ја за јадац (шта све неће смислити ти изнуђивачи): како такнеш лисић, креће прича: да ли бисте помогли деци са онкологије, мом деди, не знам ни ја ком... ко бајаги. А не бих (ништа ја не радим кад ми други кажу)! Не бих помогла ономе ко мој мир нарушава.
Не, не треба, обрецнух се, и смарач продужи даље. На суседној клупи једна од жена се пређе и пипну папир, услед чега аутоматски крете прича (не знам каква ни о чему, али знам с каквом сврхом). Једва се жена ратосиља беде.
Не узимај ништа што ти неко пружи, јер он други крај тога држи... и не пушта... док паре не изнуди. Не ступај у контакт са странцима (мајка те у нижим разредима основне учила), паметан буди!