Колико година ти имаш, упита ме Миа, изврнута на кревету и усхићена (и ја бих била усхићена да ми је седам година) због предстојећег породичног "славља" (и то се дешава: кад прво маче у воду да бациш заборавиш, мораш да му рођендан славиш). Како стајах наспрам ње, истурих јој раширене прсте обе руке... неколико пута. Плус неколико прстију приде. А колико килограма? Е (ноћас само тешка питања, помислих) сад сам исто морала да поновим и који пут више.
Нешто касније у кухињи ми Матија и она запеваше рођенданску песму (данас нам је диваан даан... а диван до мога, да извините, где може бити дивно кад биваш старији), иако ми рођендан још не беше. Добро, не смета. Али кад рекоше: данас је (иако није) рођендан твој, па ти нама своје године изброј, ја се нађох у небраном грожђу. Могу ли по десет (лако је вама што идете у вртић и основну школу)? Или бар по пет (немам времена за бацање)? Не, по једну, захтеваше Миа. Али не могу да бројим до сванућа (имам и друга посла, а и спава ми се, брате), исцерих се самој себи. Напокон збрзах све, не изговарајући ни чисто ни јасно ни потпуно, као да играмо жмурке: два'ес' једaн, два'ес' два... и тaко колико се мора (умало у несвест не падох од силних цифара које преко језика превалих), док и мојим сестрићима и мени не попадаше очни капци.
Џаба било тих рођендана, кад године мораш бројати по дана.
Нема коментара:
Постави коментар