Где ћеш ти, да се тушираш, упита ме мајка. Не, да испеглам ово (да не идем сутра баш као да су ме краве жвакале), показах јој одећу пребачену преко леве руке. Испрскала сам (спрејом; она је у нашој кући, својевољно, задужена за дезинсекцију) у купатилу, оне бубе с липе (под прозором) поулазиле, не може да се прође од њих (ко да је купатило јавно, побогу), упозори ме (као да би била нека штета да остане без првог детета).
Али ја морам да се туширам, рекох. Ако паднем мртва, ти ћеш бити крива, упозорих и ја њу (вазда ми по кући прска те отрове, ко да не може на традиционалан начин муву да звекне).
А неће гром у коприве нити њима кашика да упадне у мед. Што да се потресају, остало би им двоје деце, здраве и праве. Први се кучићи ионако у воду бацају (требало је на то "ономад" да мисле, грдну су штету многима, пре свега мени, нанели тиме што су се о поменуто народно правило оглушили)...
Уђем после у собу, а бубе се размилеле и по тастатури, ма све ми се под прсте гурају (па није моја мајка луда... што је масовни убица). Е, људи, овај бубе, па нећемо тако, зна се ко овде коси, овај куца, а... ко бесправно улази у туђе приватне просторије (нарочито у купатило, у којем се укућани неретко разголићују, не мислећи о индискрецији тих створова што се туширају о туђем трошку; у ствари, многи од њих и плате... својом главом).
Нема коментара:
Постави коментар