Док се јуче спремах (што подразумева отварање свих врата на регалу и дубоко промишљање шта да обучем) да скокнем до фризерке, Маша се, зачудо (место да зева у лаптоп и игра игрице, како иначе ради), беше изврнула на кревету полеђушке и, наизглед немарно, проматраше. Како ми стоји хаљина, упитах је, кад напокон навукох нову, карирану, у зеленим нијансама разуме се. Добро, одговори она, готово равнодушно, наизглед чак апатично. Само мораш да промениш брус (за који трен схватих зашто ми је то рекла, специјалном интонацијом; није она баш толики модни критичар, како се чини), додаде одмах (као да ја сама нисам видела да ми се наранџасти троуглићи не уклапају најбоље). Па променићу, рекох, и мислила сам. А Маша, и даље тобоже смирена, канећи да ме завара, као да прича о временским приликама (а не о својој опсесији), мотрећи ме значајно у очи (док ми не постане јасан њен наум), напомену (очекујући моју побуну): ја ћу бити ОВДЕ. А ја У КУПАТИЛУ (ниси ваљда очекивала да ћу се пресвлачити на твоје очи), спремно одговорих (и победих у тој малој игри).
Она на то, тешко подносећи пораз, сместа промени начин понашања и средства, те ми одбруси (како већ беше учинила и тог јутра, изнебуха и из чиста мира, просто љутита, откривајући колико је мучи та мистерија моје анатомије): ти имаш с...! НИСУ то тениске лопте (како сам јој једном рекла; е камо среће, волела бих и ја да су бар за ватерполо, али шта ћу, тако ми се заломило), ти имаш с... (могуће да би сваки микроскоп или пак неки срећник то потврдио), све жене имају! /С времена на време она упита, надајући се да ћу једном попустити (а нећу). Зна да је обмањујем, али опет не може да буде сасвим сигурна, збуњује је моја истрајност и непоколебљивост у тврдњи да у брусхалтеру спортске реквизите носим./
Џабе, Машо, већ неколико година, покушаваш да од мене бар извучеш признање (кад не успеваш да видиш црно на бело, или пре бело под љубичастим, жутим, како кад).
Нема коментара:
Постави коментар