Док трепнеш - ето поноћи. Сви смо у кући уморни ко пси и вучемо се ко пребијене мачке. Миа је зато навалила да јој ја (ко да се мени не спава) оперем зубе (док се питах како ћу и са својима да изађем на крај). А не моогуу, побуних се (с душом у носу), пери сама! Не, ти ћеш, упорна је она. Истиснух јој пасту (за шест година, какву и Маша, иако још није довољно стасала, преферира; ниједну не видех за... кхм, тридесет плус) на истурену четкицу, али је она тутну мени у руку и зину. Па каакоо ћуу јаа, не знам, пожалих се и, како се испостави да сам рекла истину, Миа ми дочепа руку и усмери четкицу како треба.
Тако ја (слушајући све време у глави неку замишљену мелодију, у ритму које сам четкицу повлачила тамо и овамо) трљах (подносих муке које су ме снашле) неко време, тачно онолико колико је и Миа била спремна да трпи. Кад јој дојади, преузе ми четкицу и посао из руку (а мени лакну и сместа одјурих у собу).
Па лепо сам ти рекла, Миа. Туђа рука ни свраб не чеше, а камоли зубе да опере!
Па лепо сам ти рекла, Миа. Туђа рука ни свраб не чеше, а камоли зубе да опере!
Нема коментара:
Постави коментар