Kad moj sestrić priča bajke

Nekako se povede razgovor o muško-ženskim odnosima i o varanju. Ma i bolje, rekoh, što se ja nikad neću udati. Što, iznenadi se moj sestrić. Pa treba neko posle da me vara. A neka hvala, ne volim ti ja te igrice. Ako ne mogu da imam sve, ne treba mi ništa.

Sestrić kao primer navede slučaj kad je muškarac dvadeset (ili ohoho) godina stariji od žene. I posle čudno kad ga vara, dodade znalački. A kad je slučaj obrnut, muškarac neće varati, upitah. Ne, odgovori sestrić samouvereno. Kako ne (sem ako mu se, nekim zlom, ne ukaže prilika), čudim se. Ako je mlađi osam (devet, devet, nek bude devet) godina, neće, sigurno. Zašto misliš da ne bi, pitam (i ne verujem, mada divno zvuči). Ne bi sigurno, i dalje tvrdi on. 

Posle sam razmišljala. On sigurno misli da je žena, budući znatno starija, svakako i (zna se u čemu) iskusnija, te u stanju da, igrajući na tu kartu, zadrži mlađeg muškarca. A nema pojma sestrić da iskustvo (ma kakvo) ne mora da bude adekvatno godinama.
U svakom slučaju, lepo to (bajka o vernosti) zvuči. Možda i raspišem konkurs. Pažnja: kandidati ne smeju biti od mene mlađi više od osam... nek bude devet, devet godina. 

Šalim se, jašta, ne formirajte mi redove pred kapijom; konkurs je fiktivan, a i ja sam poprilično izmišljena (klonite se mene ko pesme morske sirene). ;)