Ja volim da pešačim (dok mi duša ne izađe na nos i ne stanem da
bauljam). I nije mi problem da to radim potpuno sama (ne mogu ja vazda
nekog da molim; ako ti je volja, pridruži se; ako se lako zadišeš i
malakšeš, bolje se mani). Sve to kilavo, kmezavo, jedva miče nogu pred
nogu... a život ode, pobogu! (Kanda bi mi pasovao samo kakav partizan,
da sa njim povazdan bazam "po šumaamaa i gooraamaa naše zemljee
poonosnee".)
Jedna je sestra ovih dana sa mnom šetala po mestu u kojem smo gostovale. Šeta, divi se (prirodi, kućama, životinjama), ali je brzo izda snaga.
I čim pred nama iskrsne kakav omanji bagrenjak, nešto što tek liči na šumarak (tri stabljike, četiri lista), ona stukne i ukopa se u mestu: šta ako ima medveda... ili vukova (jeste, samo tebe čekaju; imaš bujnu maštu, pa nismo u zoološkom vrtu)? Onda s njom moram da se vratim (ne ide da je samu ostavim kad smo zajedno pošle) i zanemarim svoju želju da zađem dublje u nepoznate krajeve.
Pođemo jednog dana nekim putem uz brdo i taman kad me obuze visinski zanos, ona stade: neću tamo, možda ima ovna! Tek tad iza delimično razvaljene drvene ograde spazih stado ovaca. Ja se raspilavih od idiličnog prizora, a sestri klecaju noge od straha i već grebe niz put. Aman!
U straha su velike oči... u medveda šape, u vuka čeljusti, u ovna veliki rogovi... a u mene, izgleda, MUDA (ne vide se, znam, niti se daju opipati, ali ili sam nadarena il' sam odveć luda).
Jedna je sestra ovih dana sa mnom šetala po mestu u kojem smo gostovale. Šeta, divi se (prirodi, kućama, životinjama), ali je brzo izda snaga.
I čim pred nama iskrsne kakav omanji bagrenjak, nešto što tek liči na šumarak (tri stabljike, četiri lista), ona stukne i ukopa se u mestu: šta ako ima medveda... ili vukova (jeste, samo tebe čekaju; imaš bujnu maštu, pa nismo u zoološkom vrtu)? Onda s njom moram da se vratim (ne ide da je samu ostavim kad smo zajedno pošle) i zanemarim svoju želju da zađem dublje u nepoznate krajeve.
Pođemo jednog dana nekim putem uz brdo i taman kad me obuze visinski zanos, ona stade: neću tamo, možda ima ovna! Tek tad iza delimično razvaljene drvene ograde spazih stado ovaca. Ja se raspilavih od idiličnog prizora, a sestri klecaju noge od straha i već grebe niz put. Aman!
U straha su velike oči... u medveda šape, u vuka čeljusti, u ovna veliki rogovi... a u mene, izgleda, MUDA (ne vide se, znam, niti se daju opipati, ali ili sam nadarena il' sam odveć luda).
1. novembar 2016. Kraljevo
Нема коментара:
Постави коментар