Okrutan je svet, al' nastavi let

Moj Ignjat već nekoliko meseci nosi ortopedsko pomagalo (koje mu pomaže da glava butne kosti ostane izolovana i neopterećena). I, kako smo se nadali, on je to odlično prihvatio. Zna, kad mu dođe, sam "kaise" da raspertla i otkopča, te ih se, ko okova (jer tako su teški, metalni, kožom obloženi) otarasi. I onda se rastrči ko leptirić, a osmeh mu velik kao kuća. Kad nosi aparat, često je neraspoložen, agresivan, dešavalo se da bude i depresivan, tužnih očiju, da gotovo zanemi (neće da govori ni sa kim, ni o čemu). Ali, sve u svemu, privikao se. (Naučio za dan da stoji, hoda, da se popne na krevet... Zna i da trči, da šutne loptu...) Kad se spremao da svoj rođendan proslavi u igraonici, dok se oblačio, podsetio je, ozbiljan, tatu: ponesi "kaise". Da ti se srce otkine! Ne, nije ih tog dana nosio (i bio je mnogo srećan). Ali je navikao da ih ponese, ako iz kuće ne krene s njima. Znao je nekad da reži, kao životinjica, dok mu ih stavljaju. Desi se i sad da bude potišten. Da dopusti da mu se aparat stavi, ali sve vreme, kao večeras, plače. I to je mnogo potresno za nas što ga gledamo i slušamo, ali tako se mora.
Baš danas je Ignjat išao na kontrolu. A pre toga, s pomenutim pomagalom, bio je u školi. Išao po sestru. I dok je čekao u holu, doživeo je neprijatnu situaciju. Toliko je u stanju da razume, iako je tek nedavno napunio tri godine.
Kad sam kod Hrama Svetog Save ušla u auto, Ignjat je, uzbuđen, odmah počeo da mi prepričava. Neki dečaki... smejali... meni... videli meni kaise...
Neki neotesani klinci (koji će verovatno postati jednako takvi odrasli ljudi) videli dete sa nečim čudnim na telu, što ga primorava da hoda kao pingvin, raskrečenih nogu. I jedan se prosto zacerekao. A Ignjat, shvativši da je smeh na njegov račun, postideo se i pribio uz mamu. Mama je, razume se, nevaspitanom školarcu očitala bukvicu (kratku, ne kako bi umela).
Kakvi su ljudi! U kakvom mi svetu sestrići žive! Ja sam davno naučila da se nosim s tim (klonim se lošeg, i držim distancu). Ali oni... bivaće povređeni.
Zar je bolest smešna? Zar se nekom treba smejati zbog zdravstvenih problema ili telesnih mana? Zar se ikom treba smejati za bilo šta? 

Nijedno od mojih sestrića ne bi se nikad nasmejalo u ovoj situaciji. Ne bi se nikom podsmehnulo iz ma kog razloga. Naučeni su da prihvataju druge i da saosećaju. S kim si -- takav si! Ne kažem da su ovom dečaku roditelji rekli da se podsmeva nekom zbog zdravstvenih tegoba. (Sasvim sigurno, nisu ni suprotno.) No deci ne moraš govoriti direktno. Vaspitavaš ih i ličnim primerom. Ne kažem da su se sami smejali tome. Ali su se, sasvim sam sigurna, podsmevali drugim ljudima, iz nekog drugog razloga (što su siromašni, prljavi, glupi...). Sinu je, ovako ili onako, usađen osećaj superiornosti.

Uvek su postojala deca koja se vršnjacima (mlađima ili starijima) podsmevaju što nose naočare ili imaju višak kilograma, skromnu garderobu koja nije markirana...(Verujem da sva dečica sa slabim vidom iz škole nose traume, jer su za drugove bili ćore ili ćoravi.) Tu decu roditelji zbog toga nikad nisu prekorili. Njihovi roditelji i sami su tokom školovanja poznavali razne ćoravce i beskrajno se zabavljali na njihov račun. Kako je to surovo! Kako jako mora da boli kad te odbacuju i vređaju oni u čijem društvu želiš da budeš. 

Kažu da su sva deca nevina i čista. Ja ne verujem u to. Čak tvrdim da je suprotno. Mnoga su deca već, manje ili više, zla, i takvi će verovatno i kao odrasli ostati. S kim si -- takav si. A deca ne biraju porodicu, koja najviše (ne) učestvuje u njihovom formiranju. Za svog sestrića (i svu dobru decu) imam samo jednu poruku: okrutan je svet, al'' nastavi let (već si u višoj sferi, koju zlobnici nikad neće dosegnuti)!