Kad sam sinoć ušla u kuhinju da natočim vode, otac mi se naruga: Šta je, Beli skupio 4.000 potpisa? Ma ti znaš koliko je skupio, i ja mu jetko uzvratih. Evo u novinama, bla, bla... U novinama? A čije su novine, obrecnuh se. Ali šta vredi zaslepljenom podaniku govoriti o medijskom (i svakom drugom) mraku, o lažima i obmanama. Neka, pričekaćemo još malo.
A malo je došlo već jutros. Beli je, u šta nisam ni sumnjala, prikupio dovoljno potpisa za kandidaturu.
I šta ćemo sad? Moj otac ko papagaj, onako baš kako se od pravog podnika (onog što sagne glavu, pase travu) i očekuje, usvaja sve što pročita: glasaćeš za budalu. (Šta zna on šta je satira, kad mu sa svih strana dovikuju: to je cirkusant!) Pa ti ćeš glasati za budalu, rekoh, ti, i tvoja žena i silna rodbina, svi koji se ne odvajaju od televizije (i kojima ne treba ni hleba ni igara; samo da im puste redovno "Parove" i povremeno"Farmu").
U našoj kući koškanja oko predsedničkih kandidata, slutim, neće prestati ni kad jedan (nadam se ne najgori) pobedi. A smislila sam kako majku i oca da sprečim da mi dodatno zagorčaju život. (Ako ipak opet bude loše, nek bar moji bližnji ne snose deo odgovornosti za to.) Jedini način da se s političkim neistomišljenicima (uslovno rečeno, jer oni ne misle, bar ne svojom glavom) u porodici izborim jeste da im na dan izbora sakrijem obuću (da ih bosonoge vežem za kuću).
Нема коментара:
Постави коментар