Putevi i putnici

On je izašao na pivo i neće baš skoro da se vrati. Ali je, razume se, poneo ajfon, da ga mogu ometati. (Šta su ti moderna vremena, i moderne tetke;i ako odeš u kafić, a ne diskonektuješ se, tetki ne možeš uteći.)  Treba da mi otvori neki fajl, što ja ne umem, pa ga čekam kao ozebao sunce. On pivo pije i briga ga nije. Valjda ćeš se vratiti do ponoći, kažem, još dva sata -- dosta ti je, puna kapa. A nikad nije dosta, pobuni se on. 

Što ti je mladost -- alava i nezajažljiva, samo bi da uživa. Ma, ne valja ničega previše (pitaj staer Grke, ako meni ne veruješ), drži se zlatne sredine. A jok, neće on ograničenja. Ja kažem ne valja, on valja; ja u klin, on u ploču; ja nemoj, a on hoću. Slušaj, bre, starijega (tj. mene)!
I objasnim mu kako su i nama nekad, kad dođe do kakvog spora ili tek neslaganja, govorili stariji: ja sam tvojim putem prošla (dobro, klecajući i posrćući, za sobom se osvrćući), ti mojim još nisi. (Ta razlika u pređenim kilometrima bila je glavni argument za višu saznajnu tačku starije generacije. Oni na brdu, ak' i malo, stoje, oni su daleko odmakli putem na kojem se mi tek obretosmo (pa ne znamo kud ćemo, a neki se od nas ko pile u kučine upletoše)... Zato je pravo da spustimo loptu, položimo koplje i priznamo poraz pred iskustvom i mudrošću.)

I još ne propustih da budem samoironična: A vala nije pametno ni da polaziš -- ja sve kroz vrljike i strnjike. A što tuda, pita sestrić. Što, što nisam auto-putem ni magistralom, čak ni nekim običnim drumom, što sam naopaka (pa sve neću kud se drugi kreću). (E da mi je bila ova pamet, i ja bih se možda dokopala asfalta.) To je metafora, za moj put koji nije uobičajen ni lak (loš mi kompas bio), a još je vlo verovatno i da je ćorsokak.  

Zato ja, bar zasad, imam dobar kompas, na mom ajfonu, isceri se on. E da mi je bio jedan ajfon, da mi život uludo ne prođe (dok po blatu do kolena gacam), i gde bi mi bio kraj (puta kojim lutam), dopustih sebi da zazvučim nostalgično. Nikad nije kasno za ajfon (i da sestrić tetku teši). (Ni da se ljubi strasno, kažu, a lažu, sva je prilika. Ipak, sredim li kompas i nađem li se u prostoru i vremenu, proveriću i tu drugu tvrdnju.)

Ni za drum, dodadoh, samo možeš manje kilometara da pređeš (više nemaš kad; najednom svi putevi počnu da vode do ilovače, od koje se plače). Ali ja, namćor, neću ni ja (a njemu nešto pričam) malo, zalogaj, mrve: ako ne može sve, neću ni da se igram (izvrnula se u strnjici i u nebo zurim; smrt će me svejedno stići, pa zašto da žurim).