Pre neki dan do mene dopreše neke informacije o zaposlenima na nekim tezgama sa suvenirima. Mobing je toboze zabranjen i kaznjiv, ali ko bajagi. U praksi sve je to drugačije: poslodavac radnika maksimalno (i od jutra do sutra) izrabljuje.
Ja sebe ne mogu da zamislim ni u kakvoj firmi, rekoh drugarici. Ne mogu i neću da trpim potčinjenost bilo kome; radije ću (ako zapne) motiku uzeti u ruke (pa i koji put zamahnuti, ne mislim da je samo nosim na ramenu, od toga nema leba).
Jašta, ako mi ništa drugo ne pođe za rukom, baviću se poljoprivredom (onolika zemlja mojih predaka vapi za rodom; preci bi mi se od sreće digli iz groba). Nije da sam u to mnogo upućena i nemam gotovo nikakvog iskustva, ali ako bude volje... Što ne znam, mogu da naučim.
Kad sam juče tu ideju (baviću se ratarstvom, samo još ne znam šta da zasejem... seme zla i razdora sigurno neću) pomenula, jedna drugarica mi reče: gaji godži bobice (to se sad traži, a i unosno je... samo zemlja mora da bude valjana za organsku proizvodnju). I tako sam gotovo rešila: zasadiću godži bobice (i mirna mi glava).
Zamislite, rekoh sagovornicima (koji nijednom s neodobravanjem ne odmahnuše glavom zbog mojih poljoprivrednih snova), jednog dana kažem majci i ocu: njive vise nećemo davati u zakup, posadiću godži bobice. ŠTA, posadićeš, iskazali bi nevericu u isti glas. ŠTAA,GODŽI (koji je đavo sad pa to)? I na kraju: TIII? Otac bi, vrlo verovatno, crkao od smeha, što ja, koja motiku jedva znam da držim, pokazujem takvu ratarsku ambicioznost.
Ali živi bili, pa videli (kako ja motikom travu krešem oko godžija. Doduše, čim se uzmogne, unajmiću nadničare... da kopaju dok ja brojim pare.
31. oktobar 2016. Kraljevo
Нема коментара:
Постави коментар