Sinoć se Ignjatu u rukama zatekao ključ od stare kuće. A on se zatekao tetki u krilu.
I kad mi prisloni ključ uz nos, ja počeh da se bunim. Zaključao si mi nos, kako sad da brišem sline? On se na to nasmeja i obrte ključ u suprotnom smeru (milostiv je, sva sreća). Ali koji tren potom opet mi nos zaključa. Jao, kako sad da mirišem cveće (taman se džanarike i kajsije rascvetale, narcisi i zumbuli...), počeh da jadikujem, ja volim da mirišem cvećee, otkljuučaj mii. On se opet nasmeja.
Dopade mu se naša igra i moć koju u rukama ima onaj koji svežanj ključeva nosi.
Нема коментара:
Постави коментар